„Како нема убрзања када се брзина повећа милион пута у тренутку?”

„Зато што је прелаз математички еквивалент убрзања. Док, међутим, твоје тело реагује на убрзање, оно не реагује на прелаз.”

„Али како то знаш?”

„Тако што смо слали животиње кроз хиперсвемир из једне тачке у другу. Оне су у хиперсвемиру само делић микросекунде, али оно што нас забрињава јесте прелаз из свемира у хиперсвемир, а имамо најмање два таква прелаза чак и при најкраћем могућем задржавању у хиперсвемиру.”

„И слали сте животиње?”

„Разуме се. Када су стигле у пријемну тачку, нису нам, јасно, могле описати како им је било, али приспеле су у једном комаду, сасвим неозлеђене и мирне. Било је очигледно да им баш ништа није било. Ствар смо проверили са више десетина животиња разних врста. Испитали смо је чак и на мајмунима — и сви су нормално преживели, осим у једном случају.”

„Ах. А шта се догодило у том случају?”

„Животиња је стигла мртва, гротескно унакажена, али до тога је дошло услед грешке у програмирању. Ствар уопште није била у прелазу. Нешто слично може се и нама догодити. Није вероватно, али може. Исто као када би, приликом уласка у кућу, запео о праг, пао и при том сломио врат. И таквих несрећних случајева је, додуше, било, али не очекујемо да се то догоди сваки пут кад улазимо у кућу. Је ли тако?”

„Мислим да немам избора”, узврати Фишер смркнуто. „У реду.”

Два часа и двадесет седам минута касније брод је безбедно прешао у хиперсвемир, при чему сам прелаз нико на броду није осетио, и отпочео је први надсветлосни лет брзином знатно већом од светлосне.

Прелаз се одиграо, по земаљском стандардном времену, у 9:20 петнаестог јануара 2237.

ИМЕ



66

Тишина!

Марлена ју је открила — тим више што је могла да је наруши ако је то желела. Застала је да би узела један облутак, а затим га је хитнула према некој стени. Разлегао се кратки тупи звук, да би потом камичак пао на тле и све поново утонуло у тишину.

Изишавши из Куполе са исто тако мало одеће као да се налази на Ротору, осећала се савршено слободно.

Кренула је право из Куполе према потоку, уопште не хајући за оријентацију.

Последње речи које јој је упутила мајка биле су молба исказана слабим гласом. „Молим те, Марлена, сети се да си обећала да ћеш остати у видокругу Куполе.”

Кратко се осмехнула, али није обратила нарочиту пажњу на то. Могла је остати у видокругу, али можда и неће. Није желела да буде спутана, без обзира на то каква је обећања била присиљена да да како би сачувала мир. Уосталом, уза се је имала таласни одашиљач. Могли су је пронаћи у било ком тренутку. Такође, она је била у прилици да користи пријемни крај везе како би одредила у ком је правцу одашиљач у Куполи.

Ако јој се догоди нека незгода — уколико падне или се повреди на неки други начин — лако могу доћи по њу.

Ако је, међутим, погоди метеор — онда јој, ипак, нема спаса. Ту нико не би ништа могао да предузме, чак и да се налази у видокругу Куполе. Чак и уз узнемирујућу помисао на метеоре, међутим, на Еритру је све деловало тако мирно и чудесно. На Ротору је увек владала бука. Ма куда се упутили, ваздух би потресао, ударао и запљускивао ваше бубне опне звучним таласима. На Земљи мора да је још горе, са њених осам милијарди житеља, билионима животиња, жестоким олујама и помахниталим навалама воде из мора и ваздуха. Једном је покушала да слуша снимак под насловом „Звуци Земље”, али ју је ствар шокирала, тако да је брзо одустала.

Али овде, на Еритру, владала је чудесна тишина.

Марлена је стигла до потока. Вода је текла покрај ње уз мекани, жуборави звук. Дохватила је један крзави камичак и хитнула га у воду, што је изазвало кратки пљусак. Звуци нису били забрањени на Еритру; овде су, напротив, представљали случајне украсе који су служили да окружујућа тишина делује још драгоценије.

Стала је стопалом на меку глину уз руб потока. Зачуо се кратак, туп звук, а онда, када је подигла ногу, на тлу је остао нејасан отисак стопала. Сагла се, захватила у шаку мало воде и просула је по тлу пред собом. Земља је постала влажна и тмастија — ружичасти тон претворио се у гримизан. Долила је још воде и коначно спустила десну ципелу на тамну мрљу, загазивши. Када је подигла ципелу, отисак стопала био је ту дубљи.

У кориту потока било је местимичних стена и она их је искористила као острвца да прегази воду.

Марлена је наставила да полетно корача, машући рукама и дубоко удишући ваздух. Знала је добро да је постотак кисеоника нешто нижи него на Ротору. Уколико би трчала, убрзо би се уморила, али није осећала порив за трчањем. Када би трчала, брже би утрошила овај свет.

Желела је све да види!

Осврнула се и приметила да и даље може да види Куполу, нарочито мехур на врху у коме су били смештени астрономски уређаји. То ју је расрдило. Желела је да се налази довољно далеко, тако да, када се осврне унаоколо, обзорје око ње представља савршен — премда неправилан — круг, без икаквог нарушавања које би изазвало присуство људских бића (са јединим изузетком ње саме).

(Да ли да позове Куполу? Треба ли да каже мајци да ће неко време нестати са видика? Не, само би се расправљале. Они ионако примају њен носећи талас. То ће им бити довољно да знају да је жива, здрава и да се креће у околини. Ако је позову, одлучила је, игнорисаће их. Стварно! Морају је препустити самој себи.)

Очи су јој се привикавале на ружичасти сјај Немезис и предела који ју је окруживао у свим правцима. То није била тек пука ружичаста боја; постојали су тамни и светли преливи, пурпурни и наранџасти тонови, готово жути на неким местима. С временом, њена изоштрена чула успеће овде да разаберу читаву једну палету боја, подједнако разноврсних као на Ротору, али мање дречавих.

Шта ће се догодити ако се једнога дана људи настане на Еритру, уведу живот овде, подигну градове? Да ли ће оскрнавити ово? Или ће се држати наука са Земље и овде поступити на другачији начин, узевши у изворном облику овај нови, недирнути свет и учинити га тек нешто ближим својим жељама.

Чијим жељама?

У томе је и био проблем. Различити људи имали би различите идеје, те би тако дошло до препирки и узалудног настојања да се помире потпуно супротна гледишта. Да ли је у том случају боље оставити Еритро овакав какав је сада?

Да ли би то, с друге стране, било право, када људи на њему могу толико да уживају? Марлена је добро знала да она не жели да га напусти. Пријало јој је да буде на овом свету. Није јој било сасвим јасно зашто, али овде се осећала више код куће него икада на Ротору.

Да ли је посреди неки мрачан, атавистички спомен на Земљу? Да ли је у њеним генима постојала уврежена наклоност према једном огромном, бескрајном свету; жудња коју један мали, вештачки, ротирајући град у свемиру није могао да задовољи? Како је то могуће? Земља се несумњиво разликовала од Еритра на сваки могући начин; повезивала их је једино сличност у погледу величине. А ако је Земља била у њеним генима, зашто онда не би била и у генима сваког људског бића?

Али мора постојати неко објашњење. Марлена одмахну главом као да је желела да је разбистри и стаде да се окреће унаоколо као да се налази усред бескрајног простора. Чудновато како Еритро није изгледао огољен. На Ротору могли сте видети читава јутра жита или воћњака, зелену и ћилибарну измаглицу, као и праволинијску неправилност људских здања и конструкција. Овде, на Еритру, међутим, пред очима вам је било једино валовито тле, прошарано камењем свих величина, као да га је нека џиновска рука расула унаоколо — необична, узносећа, утихла обличја, уз речице ту и тамо, које су текле око њих и међу њима. И све то без икаквог трага живота, ако нисте рачунали на небројено мноштво мајушних бациластих ћелија које су испуњавале атмосферу кисеоником, захваљујући енергетском приливу из црвене светлости Немезис.

А Немезис ће, као и сваки црвени патуљак, брижљиво наставити са овим одливом својих енергетских залиха још неколико стотина милијарди година, обезбеђујући све то време Еритру и његовим мајушним прокариотама топлоту и угодност. Дуго пошто Земљино Сунце буде умрло, као и остале сјајне звезде, рођене још касније, Немезис ће и даље непромењено сијати, као што ће и Еритро непромењен кружити око Мегаса, док ће прокариоте живети и умирати, такође у основи непромењене.

Људска бића зацело немају право да дођу на овај свет поштеђен промена и да га мењају. Но, ако би она била сама на Еритру, била би јој потребна храна — и друштво.

Могла је с времена на време одлазити у Куполу по залихе или да задовољи потребу за виђањем других људи, али да и даље највећи део времена проводи сама на Еритру. Но, зар се у том случају и остали не би повели за њеним примером? Како их је могла спречити у томе? А уз друге, ма колико их мало било, зар Еден неће неумитно бити нарушен? Зар није нарушен већ и тиме што је она ступила на њега — само она?

„Не!” узвикну Марлена. Изговорила је то гласно, удовољивши изненадном пориву да види да ли ће ова туђинска атмосфера задрхтати и пренети јој глас до ушију.

Зачула је властити глас, али на равном терену није било одјека. Узвик јој је замукао истог трена када се разлегао.

Поново се осврнула. Купола је сада представљала само танку сенку на обзорју. Готово да се могла пренебрећи, али не сасвим. Пожелела је да се више уопште не може видети. Није хтела да види ништа друго до себе и Еритро.

Зачула је слабашни дашак ветра и знала је да добија на брзини. Још није био довољно снажан да би се осетио. Температура такође није пала, нити је била непријатна.

Било је то само пригушено „Ах-х-х-х.”

Она весело покуша да га опонаша: „Ах-х-х-х-х.”

Затим се радознало загледа у небо. Према прогнози метеоролога, дан је требало да буде ведар. Да ли је могуће да се на Еритру олује подижу изненада и непредвидљиво? Да ли ће се ветар појачати и постати неугодан? Да ли ће облаци стати да шибају преко неба, а киша почети да пада пре но што успе да се врати у Куполу?

Било је то смешно, подједнако смешно као и помисао на метеоре. Киша је, разуме се, падала на Еритру, али у овом тренутку на небу је било само неколико праменова ружичастих облака. Они су се лењо кретали спрам тмастог и незапреченог неба. На видику није била никаква олуја.

„Ах-х-х-х-х! прошапута ветар. „Ах-х-х-х-х аи-и-и-и.”

Био је то двоструки звук и Марлена набра веђе. Шта може да производи тај звук? Ветар то сигурно не може сам од себе да чини. Морао би да пролази поред неке препреке и да при том звижди. Али никакве препреке није било на видику.

„Ах-х-х-х-х аи-и-и-и-и ух-х-х-х-х.”

Био је то сада троструки звук, са нагласком на други.

Марлена се збуњено осврну унаоколо. Није могла да разабере одакле долази. Да би такав звук настао, нешто мора да вибрира, али она није ништа ни видела ни осећала.

Еритро је изгледао празан и утихао. Он није могао да ствара никакве звуке.

„Ах-х-х-х аи-и-и-и ух-х-х-х.”

Поново. Јасније него раније. Изгледало јој је као да јој се налази у глави, а на ту помисао срце као да јој се стеже и она задрхта. Осетила је како јој се кожа јежи на рукама; није морала да погледа да би се уверила у то.

Ништа није могло да буде са њеном главом. Ништа!

Сачекала је да поново чује звук и он се зачуо. Гласнији. Још јаснији. Наједном, као да је стекао ореол моћи, као да се увежбавао и постајао бољи.

Увежбавао? Шта увежбавао?

И нехотице, сасвим нехотице, она помисли: то као да неко ко не може да изговара сугласнике покушава да каже моје име.

Као да је постојао неки сигнал, или су њене мисли ослободиле нови грч моћи, или јој се можда изоштрила уобразиља, тек она зачу:

„Мах-х-х лаи-и-и нах-х-х.”

Аутоматски, не знајући шта ради, она подиже шаке и прекри њима уши.

Марлена, помисли она — бешумно.

А онда се зачу звук, опонашајући: „Махр-лаи-нух.”

Тренутак потом, био је ту поново, готово лако, готово природно. „Марлена.”

Она слегну раменима и препознаде глас. Био је Оринелов — Оринела са Ротора, кога није видела још од оног дана на Ротору када му је казала да ће Земља бити уништена. Готово да уопште није помислила на њега од тада — али и када јесте, било је то уз бол.

Зашто сада чује његов глас тамо где њега нема — односно било који глас тамо где нема никог.

„Марлена.”

Коначно је попустила. Била је то еритроска куга за коју је засигурно сматрала да је неће захватити.

Стала је да трчи слепо, слепо, ка Куполи, не заустављајући се да се увери где се налази.

Уопште није била свесна да је вриштала.

67

Увели су је унутра. Осетили су њено изненадно приближавање, трком. Два стражара у Е-оделима и шлемовима одмах су изишла напоље и чула су је како вришти.

Али вриштање је престало пре но што су стигли до ње. Трчање се такође успорило и зауставило; све се то догодило пре но што је она, како изгледа, уопште постала свесна њиховог приближавања.

Када су стигли до ње, мирно их је погледала и запањила их питањем: „Нешто није у реду?”

Ниједан није одговорио. Једна рука пође према њеном лакту, али је она одгурну.

„Не додируј ме”, рече она. „Идем у Куполу, ако је то оно што желите, али могу то и сама да учиним.”

И она се мирно вратила натраг са њима. Била је прилично заокупљена сама собом.

68

Сувих и бледих усана, Евгенија Инсиња настојала је да не изгледа одвећ узбуђена. „Шта се догодило напољу, Марлена?”

„Ништа”, узврати Марлена. Тамне очи биле су још широке и бездане. „Баш ништа.”

„Немој ми то рећи. Трчала си и вриштала.”

„Можда је тако и било накратко — али само накратко. Видиш, напољу је било тихо, тако тихо, да ми се после извесног времена учинило да сам зацело оглувела. Само тишина, схваташ. Стога сам и потрчала, само да чујем нешто, и завикала…”

„Само да би чула нешто?” упита Инсиња, набравши веђе.

„Да, мајко.”

„Очекујеш ли да поверујем у то, Марлена? Морам ти рећи да не верујем. Снимили смо твоје крике и то нису били крици као кад неко хоће само да разбије тишину. Били су то крици ужаса. Нешто те је престрашило.”

„Казала сам ти. Тишина. Могућност да сам оглувела.”

Инсиња се окрену према Д\'Обисоновој. „Је ли могуће, докторе, да ако не чујете ништа, баш ништа, а навикли сте да непрекидно нешто чујете, онда ваше уши могу да уображавају да нешто чују како би се осећале корисне?”

Д\'Обисонова се на силу кратко осмехну. „Исказали сте то врло живописно, али истина је да лишавање чула спољних надражаја може да изазове халуцинације.”

„То ме је узнемирило, претпостављам. Али пошто сам чула властити глас и бат корака, примирила сам се. Питајте ону двојицу стражара који су изишли пред мене. Била сам потпуно мирна када су дошли и без потешкоћа сам кренула за њима у Куполу. Питај их, чика Сивере.”

Џенар климну. „Већ су ми то казали. Уз то, сами смо посматрали целу ствар. Врло добро, дакле. Тако стоје ствари.”

„Уопште није врло добро”, одврати Инсиња, и даље бледа у лицу — из страха, беса, или и из једног и другог. „Она више не излази напоље. Са огледом је готово.”

„Не, мајко”, узврати срдито Марлена.

Д\'Обисонова подиже глас, као да је желела да предупреди љутити судар воља мајке и кћерке. „Оглед још није завршен, докторе Инсиња. То да ли иде напоље или не иде — овога часа није важно. Претходно нам ваља да се суочимо са последицама онога што се догодило.”

„Шта хоћете да кажете?” упита Инсиња.

„Хоћу да кажем да је лепо причати о причињавању да се чују гласови зато што ухо није навикло на тишину, али сасвим могућни други узрок овог синдрома јесте појава извесне менталне нестабилности.”

Инсиња је изгледала пометено.

„Мислите ли на еритроску кугу?” упита Марлена гласно.

„Немам конкретно то на уму, Марлена”, узврати Д\'Обисонова. „Не располажемо никаквим доказима; посреди је само могућност. Потребно нам је још једно скенирање мозга. То је за твоје добро.”

„Не”, рече Марлена.

„Немој се противити”, одврати Д\'Обисонова. „Ствар се мора извести. Немамо избора. Напросто, морамо.”

Марлена осмотри Д\'Обисонову својим тамним, проницљивим очима, па рече: „Надате се да имам кугу. Желите да имам кугу.”

Д\'Обисонова се укрути, а глас јој постаде пуцкетав. „То је смешно. Како се усуђујеш да кажеш тако нешто?”

Но, сада се и Џенар упиљио у Д\'Обисонову. „Ренеј”, рече он, „расправљали смо о тој стварчици везаној за Марлену и ако она каже да желиш да има кугу, онда мора да си се одала на неки начин. Односно, ако Марлена мисли озбиљно и не каже то само из страха или љутње.”

„Озбиљно кажем”, рече Марлена. „Управо сва кипти од наде и узбуђења.”

„Дакле, Ренеј”, упита Џенар помало хладно, „је ли истина?”

„Схватамх шта девојка хоће да каже”, одврати Д\'Обисонова, намргодивши се. „Већ годинама нисам проучавала свеж случај поодмакле куге. А и у оно време када сам за то имала прилике, када је Купола још била примитивна и тек основана, нисам располагала дословце никаквом прикладном опремом којом сам могла да предузмем изучавања. Професионално говорећи, веома бих се обрадовала прилици да темељито испитам случај куге модерним техникама и инструментима, да установим, можда, њен прави узрок, да дођем до правог лека, до праве превентиве. То јесте разлог за узбуђење, да. Посреди је професионално узбуђење које је ова млада жена, неспособна да чита мисли и без искуства у овим стварима, протумачила напросто као радост. Али ствар ипак није тако једноставна.”

„Можда није једноставна”, рече Марлена, „али је злонамерна. У томе нисам погрешила.”

„Погрешила си. Скенирање мозга се мора извести и извешће се.”

„Неће”, одврати Марлена, практично вичући. „Мораћете ме присилити или омамити, али онда неће ваљати.”

„Не желим да се ишта уради против њене воље”, рече Инсиња дрхтавим гласом.

„Ова ствар превазилази то да ли она нешто хоће или неће…” заусти Д\'Обисонова, а онда се изненада затетура, ухвативши се рукама за стомак.

„Шта је било?” упита аутоматски Џенар.

Тренутак потом, не сачекавши на одговор и препустивши Инсињи да поведе Д\'Обисонову до најближе софе и да је убеди да мало прилегне, он се окрену према Марлени и журно рече: „Марлена, сложи се са испитивањем.”

„Не желим то. Рећи ће да имам кугу.”

„Неће. Јемчим ти. Не, осим ако је стварно немаш.”

„Немам је.”

„Сигуран сам да је тако и скенирање мозга ће то потврдити. Веруј ми, Марлена. Молим те.”

Марлена пређе погледом од Џенара до Д\'Обисонове и натраг. „И моћи ћу поново да изиђем на Еритро?”

„Разуме се. Колико год пута будеш желела. Ако си нормална — а уверена си да си нормална, зар не?”

„Сасвим уверена.”

„Онда ће то потврдити скенирање мозга.”

„Да, али она ће рећи да свеједно не могу више напоље.”

„Твоја мајка?”

„И докторка.”

„Не, неће се усудити да те спрече. Реци сада само да ћеш дозволити скенирање мозга.”

„У реду. Нека јој буде.”

Ренеј Д\'Обисон стаде да се придиже.

69

Д\'Обисонова је пажљиво проучавала резултате компјутерске анализе скенирања мозга, док ју је Џенар посматрао.

„Занимљиво скенирање”, промрмља Д\'Обисонова.

„Знали смо то од почетка”, примети Џенар. „Она је необична млада жена. Питање је има ли какве промене?”

„Никакве”, рече Д\'Обисонова.

„Звучиш разочарано.”

„Не почињи то поново, заповедниче. Постоји извесно професионално разочарење. Волела бих да изучим ствар.”

„Како се ти осећаш?”

„Управо сам ти казала…”

„Мислим, у физичком погледу. Јуче си имала необичан колапс.”

„Није то био колапс. Посреди је била нервна напетост. Не оптужују ме баш сваки час да желим да се неко озбиљно разболи — при чему још сви у то поверују.”

„Шта се догодило? Бол у желуцу?”

„Није искључено. Стомак, у сваком случају. И вртоглавица.”

„Да ли ти се то често догађа, Ренеј?”

„Не, не догађа ми се”, одврати она оштро. „Такође ме често не оптужују за непрофесионално понашање.”

„Била је то само једна узбуђена млада жена. Зашто си ствар тако примила к срцу?”

„Како би било да променимо тему разговора? Резултати скенирања њеног мозга не показују никакву промену. Ако је претходно била нормална, онда је то и даље.”

„У том случају, је ли твоје професионално мишљење да сме да настави са истрживањем Еритра?”

„Будући да, како изгледа, није претрпела никакав утицај, немам на основу чега да јој то забраним.”

„Јеси ли вољна да одеш корак даље и да је упутиш напоље?”

Д\'Обисонова заузе непријатељски став. „Знаш да сам била на Ротору да се видим са Начелником Питом.” Није звучало као питање.

„Да, знам”, узврати тихо Џенар.

„Затражио је од мене да предводим нови пројекат чији је циљ да се изучи еритроска куга. Ово изучавање биће издашно потпомогнуто.”

„Мислим да је то добра замисао и да је твој избор за предводника пројекта сасвим у реду.”

„Хвала. Међутим, није ме наименовао за заповедника уместо тебе. Према томе, на теби је, заповедниче, да одлучиш да ли ће Марлени Фишер бити допуштено да изиђе на Еритро. Ја ћу се ограничити само на то да извршим ново скенирање мозга уколико се појаве знаци абнормалности.”

„Намеравам да Марлени дам дозволу да слободно истражује Еритро кад год пожели. Могу ли у томе имати твоју подршку?”

„Будући да располажеш мојим медицинским мишљењем да она нема кугу, нећу ништа предузети да те спречим, али одлука на крају мора бити само твоја. Ако ишта треба припремити написмено, мораћеш лично да потпишеш.”

„Али нећеш покушати да ме зауставиш?”

„Немам разлога за то.”

70

Вечера је била завршена и у фону се чула лака музика. Сивер Џенар, који је водио рачуна да прича о другим стварима брижној Евгенији Инсињи, коначно пређе на ствар: „Речи изговара, додуше, Ренеј Д\'Обисон, али иза њих, заправо, стоји Јанус Пит.”

Инсињин брижни израз постаде још истакнутији. „Стварно то мислиш?”

„Мислим — а и ти би требало. Познајеш Јануса боље од мене, уосталом. Тако је зао. Ренеј је добар лекар, паметна је жена и добра особа, али амбициозна је — као и сви ми, додуше, на овај или онај начин — те стога може бити поткупљена. Она стварно жели да уђе у историју као победник над еритроском кугом.”

„И била би спремна да ризикује Марлену зарад остварења тог циља?”

„Не спремна у смислу да то жели, да хоће, већ спремна у смислу да… разумеш, ако нема другог начина.”

„Али морају постојати други начини. Упутити Марлену у опасност, као опитно средство, крајње је чудовишно.”

„Не из њеног угла виђења, а свакако не из Питовог. Вреди изгубити један ум ако то спасе свет и учини га погодним људским стаништем за милионе. То је тврдокоран начин гледања на ствари, али будућа поколења можда ће Ренеј прогласити за хероја управо зато што је била тврдокорна и сагласиће се са њеним становиштем да вреди изгубити један ум — или хиљаду, ако је то цена.”

„Да, нарочито ако то нису њихови умови.”

„Разуме се. Током свеколике историје људска бића била су спремна да жртвују друге. Пит свакако спада у ту групу. Или се можда не слажеш?”

„Слажем се када је Пит у питању”, рече енергично Инсиња. „Кад само помислим да сам са њим радила све ове године.”

„Онда знаш да би он на све ово гледао са чисто моралистичке стране. \'Највеће добро за највећи број\', рекао би. Ренеј признаје да је разговарала са њим приликом последње посете Ротору и ја сам подједнако уверен да јој је он управо то казао, овако или онако формулисано, као што сам сигуран да седим на овој столици.”

„А шта би он рекао”, упита Инсиња са горчином, „уколико Марлена буде изложена — или уништена — а куга остане неотклоњена? Шта би он рекао ако би живот моје кћери био узалудно страћен? Шта би на то рекла доктор Д\'Обисон?”

„Она би била несрећна. Сигуран сам у то.”

„Зато што би јој измакле заслуге за проналазак лека?”

„Разуме се, али била би несрећна и због Марлене — а, усуђујем се да кажем, јавила би јој се и грижа савести. Она није чудовиште. Што се, пак, Пита тиче…”

„Он јесте чудовиште.”

„Ја ни то не бих рекао, али његови погледи свакако су сужени. Све што он види јесу његови планови за будућност Ротора. Ако било шта пође лоше, из наше перспективе, он ће несумњиво рећи самоме себи да би се Марлена, у сваком случају, косила са његовим плановима, те би закључио да је све што се збило било на добробит Ротора. Ствар му уопште не би оптерећивала савест.”

Инсиња благо одмахну главом. „Волела бих да грешимо и да Пит и Д\'Обисонова нису криви за те ствари.”

„И ја бих то волео, али радије верујем Марлени и њеној вичности да чита телесне знаке. Казала је да је Ренеј срећна због могућности да јој се укаже прилика за проучавање куге. Прихватам Марленин суд у овом погледу.”

„Д\'Обисонова је казала да је срећна из професионалних разлога”, рече Инсиња. „У ствари, верујем јој то, на неки начин. Уосталом, и ја сам научник.”

„Разуме се да јеси”, рече Џенар, док му се не одвећ лепо лице изви у смешак. „Била си спремна да напустиш Сунчев систем и отиснеш се на пионирско путовање дуго више светлосних година да би повећала астрономска сазнања, иако си знала да то може значити смрт сваке особе на Ротору.”

„Чинило ми се да за то постоје сасвим мали изгледи.”

„Свеједно, ипак си ризиковала живот свог једногодишњег детета. Могла си оставити девојчицу са оцем који је одлучио да остане код куће и тако се побринути за њену безбедност, иако би то значило да је више никада не видиш. Уместо тога, ризиковала си њен живот — не, додуше, за добробит Ротора, већ за властиту добробит.”

„Прекини, Сивере”, рече Инсиња. „То је окрутно.”

„Само покушавам да ти покажем да се готово све може посматрати из две супротне перспективе, ако је човек довољно домишљат. Да, за Д\'Обисонову је то професионално задовољство што може да проучава болест, али Марлена је казала да је докторка злонамерна, а ја поново верујем њеној процени.”

„Онда претпостављам”, рече Инсиња, а углови усана повише јој се надоле, „да једва чека да Марлена поново изиђе на Еритро.”

„И ја тако мислим, али она је довољно опрезна, те инсистира да ја донесем одлуку о томе, па чак предлаже да то буде написмено. Жели да обезбеди да, уколико нешто пође како не треба, кривица падне на мене, а не на њу. Почиње да размишља као Пит. Наш пријатељ Јанус постао је заразан.”

„У том случају, Сивере, не смеш послати Марлену напоље. Зашто ићи Питу наруку?”

„Напротив, Евгенија. Ствари нису тако једноставне. Морамо је послати напоље!”

„Шта?”

„Немамо избора, Евгенија. Нити има опасности по њу. Схваташ, сада верујем да си била у праву када си изложила претпоставку да постоји неки свеприсутни облик живота на планети, који може да има одређену моћ над нама. Уочила си да сам се ја нашао на удару, баш као и ти, односно стражари — и то увек онда када смо се супротставили Марлени на неки начин. Ја сам, пак, сасвим јасно видео шта се догодило са Ренеј. Када је покушала да присили Марлену да се подвргне новом скенирању мозга, позлило јој је. Када сам уверио Марлену да пристане на скенирање, Ренеј се одмах опоравила.”

„И? Где смо онда, Сивере? Ако на планети постоји зао облик живота…”

„Не, чекај, Евгенија. Нисам рекао да је зао. Чак и ако тај облик живота, ма шта он био, изазива кугу, како си ти претпоставила, епидемија је престала. Казала си да је то стога што смо се задовољили тиме да останемо у Куполи, али ако је овај облик живота уистину зао, напросто би нас збрисао, а не би прибегао нечему што мени изгледа као цивилизовани компромис.”

„Не сматрам да има основе за разматрање поступака једног потпуно туђинског облика живота, а онда на основу тога изводити закључке о његовим осећањима и намерама. Оно што он мисли можда се налази потпуно изван наше могућности поимања.”

„Слажем се, Евгенија, али он није наудио Марлени. Све што је учинио послужило је да је заштити, да је обезбеди од негативних утицаја.”

„Ако је тако”, рече Инсиња, „зашто се онолико уплашила, зашто је појурила ка Куполи, вриштећи? Ни за тренутак нисам поверовала њеној причи да ју је тишина учинила нервозном и да је само покушавала да направи мало буке како би је рашчинила.”

„У то је стварно тешко поверовати. Важно је, међутим, и то да је паника брзо минула. У тренутку када су несуђени спасиоци стигли до ње, изгледала је савршено нормална. Мени изгледа да је Марлену уплашило нешто што је учинио туђински облик живота — ваљда је и њему подједнако тешко да разуме наша осећања, као што је нама тешко да проникнемо у његова — али видевши шта је изазвао, брзо је предузео да је примири. То би објаснило оно што се догодило и поново показало да туђински облик живота има људску природу.”

Инсиња је набрала веђе. „Невоља са тобом, Сивере, јесте у томе што имаш тај ужасан порив да мислиш најбоље о свима — и свакоме. Не могу да имам поверења у твоје тумачење.”

„Имала или немала поверења, уверићеш се се да се ни на који начин не можеш супротставити Марлени. Ма шта желела да уради, она ће то учинити, а они који јој се буду нашли на путу остаће позади, без даха од бола или у несвестици.”

„Али шта је тај облик живота?” упита Инсиња.

„Не знам, Евгенија.”

„А оно што ме сада плаши више од свега другог јесте: шта он хоће са Марленом?”

Џенар одмахну главом. „Не знам, Евгенија.”

Они осташе да се нетремице посматрају, беспомоћни.

ИЗГУБЉЕНИ



71

Крајл Фишер замишљено је посматрао сјајну звезду.

У прво време била је одвећ блистава да би се могла гледати на уобичајени начин. Он би само ту и тамо бацио летимичан поглед на њу, а када би потом затворио очи, пред њима би и даље био њен сјајни круг. Теса Вендел, коју је због развоја догађаја захватио очај, прекоревала га је и говорила му о оштећењу мрежњаче, тако да је он на крају затамнио осматрачки прозор и на тај начин сасвим пригушио сјај звезде. То је, међутим, смањило сјај и осталих звезда до сасвим слабе, безбојне трептавости.

Блистава звезда било је, разуме се, Сунце.

Са овако велике удаљености још га ниједно људско биће није видело (осим житеља Ротора приликом њиховог путовања изван Сунчевог система). Налазило се на двоструко већој раздаљини од оне до које стиже Плутон када је најудаљенији од њега, тако да се није видело као круг, већ је у свему имало изглед звезде. Па ипак, и даље је било стотину пута сјајније од пуног Месеца виђеног са Земље, а та строструко већа сјајност налазила се кондензована и збијена у једну блиставу тачку. Никакво чудо, онда, што још није било могуће управити директан и нетремичан поглед у њега кроз незатамњено стакло.

Ствари су, међутим, постале другачије. Сунце, обично, није представљало никакву необичност. Било је одвећ сјајно да би се у њега могло гледати и није имало никаквог такмаца на небу. Онај мајушан део његове светлости који је атмосфера расипала у плавет био је довољан да потпуно пригуши све остале звезде, а чак и тамо где до тога није долазило (на Месецу, на пример) сјај Сунца толико их је надмашивао да уопште није долазило у обзир никакво поређење.

Овде, дубоко усвемиру, Сунце је постало довољно пригушено да је бар поређење имало смисла. Венделова је казала да је, виђено из ове перспективе, Сунце сто шездесет хиљада пута сјајније од Сиријуса, који је представљао наредно најсјајније небеско тело. Истовремено, било је можда двадесет милиона пута сјајније од најпригушеније звезде која се могла разабрати голим оком. Ова поређења чинила су Сунце још чудеснијим него када је сјало на небу Земље, где се није имало са чим упоредити.

Фишер и није имао много другог посла до да посматра небо, будући да је Надсветлосни сада само плутао. Чинио је то већ два дана — два дана пуког плутања у свемиру обичним ракетним брзинама.

Овом брзином било би му потребно тридесет пет хиљада година да стигне до Суседне звезде — под условом да иде у добром правцу. А то није био случај.

Управо је ова околност, када је искрсла пре два дана, бацила Венделову у очај.

Све до тада није било никаквих потешкоћа. Када је куцнуо час да уђу у хиперсвемир, Фишер се згрчио, побојавши се могућег бола, продорног блеска агоније, изненадног зарањања у вечну таму.

Но, ништа се од тога није догодило. Све се одиграло одвећ брзо да би се уопште могло искусити. Истог тренутка су ушли у хиперсвемир и изишли из њега. Звезде су се напросто појавиле у другачијем распореду, без икаквог приметног тренутка у коме се претходни распоред изгубио и препустио место новом.

Било је то олакшање у двоструком смислу. Не само што је још био жив, него је и схватио да ако би се догодило да нешто закаже и он страда, смрт би уследила тако муњевито да он никако не би имао времена да је искуси. Напросто би у трену постао мртав.

Олакшање је било тако снажно да готово уопште није приметио како се Теси отео уздах узнемирености и бола, после чега је изјурила и стројарнице, узвикнувши при том.

Вратила се натраг унезвереног израза лица — споља је, додуше, све било као и раније, али из ње је зрачила унутарња унезвереност. Очи су јој постале помамне и сада је зурила у Фишера као да га уопште не препознаје.

„Распоред није требало да се промени”, рече му она.

„Није?”

„Нисмо далеко отишли. Или бар није требало да далеко одемо. Само 1,3 милисветлосне године. То не би било довољно да се, посматрано голим оком, промени распоред звезда. Међутим” — она удахну ваздух дубоко и дрхтаво — „није тако рђаво као што је могло бити. Помислила сам да смо одскочили много хиљада светлосних година.”

„Зар би то било могуће, Теса?”

„Разуме се да би било могуће. Да наш пролазак кроз хиперсвемир није био под помном контролом, прећи хиљаду светлосних година подједнако би било лако као и превалити само једну.”

„У том случају, одмах смо могли да…”

Венделова је предвидела његов закључак. „Не, нисмо се могли тек тако вратити. Ако су наше контроле тако непоуздане, сваки прелаз који бисмо предузели представљао би потпуно неконтролисано путовање које би се окончало у некој произвољној тачки, тако да никада не бисмо успели да се вратимо.”

Фишерове веђе се набраше. Еуфорија због успешног проласка кроз хиперсвемир — и преживљавања — почела је да чили. „Али када си упућивала пробне објекте, они су се безбедно враћали.”

„Ти објекти били су знатно мање масивни и преваљивали су знатно краће раздаљине. Али, као што рекох, ствари ипак нису сасвим лоше. Показало се да смо превалили тачну раздаљину. Распоред звезда је исправан.”

„Али променио се. Видео сам како се променио.”

„Зато што нам се променила оријентација. Дужинска оса брода скренула је под углом од добрих двадесет осам степени. Укратко, из неког разлога кретали смо се закривљеном, а не праволинијском путањом.”

Виђене кроз осматрачки прозор, звезде су се сада кретале, лагано, постојано.

„Окрећемо се”, рече Венделова, „да се поново управимо према Суседној звезди, само због психолошке вредности гледања у добром правцу, али потом морамо да установим због чега је дошло до закривљавања путање приликом преласка.”

Сјајна звезда, светионичка звезда, звезда велике блиставости уђе у видно поље осматрачког прозора и стаде да прелази њиме. Фишер зажмирка.

„То је Сунце”, рече Венделова, одговоривши на Фишеров запањени израз лица.

„Постоји ли било које разложно објашњење зашто је дошло до закривљеног кретања приликом проласка?” упита Фишер. „Ако је Ротор такође ишао закривљено, ко зна где су завршили?”

„Као и где ћемо ми завршити. Још немам никакво разложно објашњење. Бар за сада.” Она га погледа, очигледно нелагодно. „Уколико су наше претпоставке тачне, онда је требало да променимо положај, а не и правац. Требало је да се крећемо праволинијски, еуклидовском правом линијом, упркос релативистичкој закривљености просторвремена, зато што се уопште нисмо налазили у просторвремену, схваташ? Можда је дошло до грешке у програмирању компјутера — или до грешке у нашим претпоставкама. Надам се да је оно прво посреди. То се, наиме, лако може исправити.”

Прошло је пет часова. Венделова се поново појавила, трљајући очи. Фишер је погледа уз осећање нелагодности. Гледао је неки филм, али је изгубио занимање за њега. Потом је стао да посматра звезде, допустивши да га њихов призор хипнотише, као да је под дејство анестезије.

„Дакле, Теса?” упита он.

„Све је у реду са програмирањем, Крајле.”

„Онда мора да полазне претпоставке нису биле у реду?”

„Да, али на који начин? Постоји бесконачан број претпоставки од којих смо кренули. Које су од њих тачне? Не можемо сад проверавати једну за другом. Никада не бисмо ствар привели крају, а безнадежно бисмо се изгубили.”

Неко време међу њима је владала тишина, а онда Венделова рече: „Да је посреди било програмирање, онда би у питању била глупа грешка. Исправили бисмо је, не дознавши ништа, али били бисмо безбедни. Али овако, ако морамо да се вратимо на саме темеље пројекта, није искључено да ћемо открити нешто уистину значајно; но, са друге стране, ако не успемо, може се догодити да никада не успемо да се вратимо.”

Она зграби Фишера за руку. „Схваташ ли, Крајле? Нешто није у реду и ако не установимо шта је то, нема начина — осим пуким срећним стицајем околности — да се вратимо кући. Ма колико покушавали, само бисмо наставили да стижемо на погрешна места и то би се непрекидно погоршавало. То у крајњој линији значи смрт, када нам рециклирање закаже или нам пресахну извори енергије, односно када нам дубоки очај исцрпи сву вољу за живљењем. А ја сам та која ти је то учинила. Али права трагедија било би губљење једног сна. Ако се не вратимо, они никада неће дознати да ли је мисија била успешна или није. Могу да закључе да смо страдали приликом хиперсвемирског прелаза, што би их навело да одустану од даљих покушаја.”

„Али не смеју одустати уколико желе да побегну са Земље.”

„Можда ће одустати од тога; остаће кукавички ту где јесу, чекајући да се Суседна звезда приближи и прође и постепено умирући.” Она подиже поглед, док су јој очи брзо шарале, а лице изгледало ужасно изнурено. „А биће то и крај твог сна, Крајле.”

Крајлове усне се стиснуше и он не узврати ништа.

Готово стидљиво, Венделова рече: „Али имаћеш мене, Крајле, још годинама. Ако останеш без кћерке — без свог сна — да ли сам ја довољна замена?”

„И ја бих могао да питам: уколико ништа не буде од надсветлосног лета, да ли сам ја довољна замена?”

Ни на једно од ових питања није постојао лаки одговор, али онда Венделова рече: „Ти си на другом месту, Крајле, али на високом другом месту. Хвала ти.”

Фишер се промешкољи. „Говориш и у моје име, Теса, нешто што на почетку уопште не бих поверовао. Да нисам имао кћерку, онда би постојала само ти. Готово да желим…”

„Немој то желети. Друго место је сасвим довољно.”

Они се ухватише за руке. Тихо. И загледаше ка звездама.

Потрајало је то неко време, а онда се на улазу појави Мери Бланковиц.

„Капетане Вендел, Ву је дошао на једну идеју. Казао је, заправо, да о њој размишља већ одавно, али се није усуђивао да је помене.”

Венделова се загледа у своја стопала. „Зашто је одједном тако снебивљив?”

„Каже да вам је једном поменуо ту могућност, али сте му ви узвратили да не буде будала.”

„Ја? А шта га је уверило у то да ја никада не грешим? Саслушаћу га поново и ако је посреди добра идеја, сломићу му врат што ме није присилио да је раније боље размотрим.”

И она журно изиђе.

72

Током наредних дан и по Фишер је могао само да чека. И даље су обедовали заједно, али у тишини. Фишер није знао да ли ико од њих уопште спава. Он је спавао само у кратким размацима, будећи се у нови очај.

Колико још дуго можемо овако? — упита се он другога дана, посматрајући лепоту те недостижне светле тачке на небу која га је, пре тако мало времена, још грејала и обасјавала његов пут на Земљи.

Раније или касније, они ће умрети. Модерна свемирска технологија продужује живот. Рециклирање је било веома делотворно. Чак би и храна дуго потрајала уколико су били спремни да прихвате безукусне колаче од алги који би им на крају једини преостали. И микрофузиони мотори још би дуго обезбеђивали енергију. Али сигурно нико не би желео да поживи толико колико су то системи на броду могли да пруже.

Уз спору, неумитну, безнадежну, самотну смрт на крају разумно разрешење било би узети прилагодљиве деметаболизере.

Било је то омиљено средство за самоубиство на Земљи; зашто се онда не би налазило и на свемирским бродовима? Могли сте — ако сте то желели — да подесите дозу за један пуни дан сразмерно нормалног живота, да га проживите што радосније можете — свесни да вам је то последњи дан. На крају тог дана постали бисте, природно, поспани. Почели бисте да зевате и коначно више не бисте могли да останете будни, утонувши у мирно спавање пуно спокојних снова. Спавање би лагано постајало све дубље, снови би почели да чиле и ви се више не бисте пробудили. Блажа смрт никада није изумљена.

А онда, непосредно пред пет по подне, другога дана после прелаза који се одиграо закривљеном, уместо праволинијском путањом, Теса енергично ступи у просторију. Очи су јој дивље поигравале и тешко је дисала. Њена тамна коса, која је прилично оседела током последњих годину дана, била је у нереду.

Очекујући најгоре, Фишер се придиже. „Лоше вести?”

„Не, добре!” узврати она, пре се бацивши у столицу него што је нормално села.

Фишер није био сигуран да је добро чуо, није био сигуран да она можда све то није казала иронично. Упиљио се у њу и стао да је посматра како се брзо прибира.

„Добро је”, понови она. „Веома добро! Одлично! Крајле, гледаш у једног идиота. Мислим да се никада нећу опоравити од овога.”