„Али Бланковицева региструје мање-више исту јачину сигнала и са мора и са копна”, примети Венделова.

„Са читаве планете”, додаде Бланковицева. „Јачина сигнала је свуда иста.”

„У реду. Изворна интелигенција је под морем. Роторијанци су под земљом. Зашто не би било тако?” упита Фишер.

„Чекајте”, упаде Џарлоу. „Мери, сигнале добијаш одасвуд, зар не?”

„Тако је. На одређеним местима незнатно су јачи или слабији, али, све у свему, једва успевам да их региструјем, тако да не могу бити сасвим сигурна. Међутим, извесно је да се интелигенција распростире свуда по планети.”

„Претпостављам”, поново ће Џарлоу, „да је то могуће кад је море у питању, али шта ћемо са копном? Зар заиста верујете да су Роторијанци, током само тринаест година, изградили мрежу тунела испод читаве површине тог света? Да, рецимо, сигнал стиже само са једног копненог подручја, или, чак, два — са једног маленог одсечка укупне површине планете — могао бих и да прогутам да се ради о јазбинама Роторијанаца. Али под читавом површином? Молим вас! Па у то не би поверовало ни малоумно дете.”

„Треба ли”, упита Ву „да то протумачим, Хенри, као твоју сагласност са идејом да се нека туђинска интелигенција налази посвуда испод површине планете?” упита Ву.

„Не видим до каквог бисмо другог закључка могли доћи” одговори Џарлоу, „осим уколико не прихватимо могућност да је Мерина справа потпуно неупотребљива.”

„У том случају”, умеша се Венделова, „питам се да ли би било безбедно спустити се на површину и истраживати. Страна интелигенција не мора безусловно бити и пријатељски расположена, а Надсветлосни баш није неки бојни брод.”

„Бојим се, ипак, да не можемо одустати”, рече Ву. „Морамо установити какав је облик живота доле присутан и како би — евентуално — могао стати на пут плановима о евакуацији Земље и пребацивању њеног становништва овамо.”

„Постоји једно место, једна тачка, са које ми стиже унеколико снажнији импулс”, јави се Бланковицева. „Није богзна шта, али треба ли да покушам поново?”

„Покушај”, сложи се Венделова. „Најпре ћемо брижљиво испитати све што можемо, па тек онда донети одлуку силазимо ли или не.”

Ву се ледено насмеши. „Сигуран сам да ћемо бити савршено безбедни.”

Венделова га само ошину мрким погледом.

85

Чудна ствар са Салтадом Леверетом (за разлику од Јануса Пита) било је то што се њему заиста допадало тамо напољу, у астероидном појасу. Очигледно, постојали су и људи који су заиста уживали у посвемашњој празнини и који су заиста волели свеопшту беживотност.

„Није да не волим људе”, говорио би Леверет. „Али све што од њих желим могу да добијем на холовизији — да причам с њима, да их слушам, да се смејем заједно с њима. Све, дакле, осим да их осетим или помиришем — али, коме је до тога, уопште, стало? Поред тога, у астероидном појасу у току је изградња пет нових Насеобина, те ћу без по муке моћи да посећујем било коју од њих и да задовољим и оно мало потреба за личним додиром са људима, ма шта ми то, иначе, значило.”

А када би се нашао на Ротору, који је, из неког разлога, називао „метрополом”, унезверено се обазирао свуда око себе, као да очекује да ће га људи сколити са свих страна.

Чак је и на столице седао сумњичаво; спуштао се на њих као да постранце уклизава, у нади да ће на тај начин одстранити све што претходна стражњица беше ту оставила.

Јанус Пит га је одувек сматрао идеалним Извршним начелником Астероидног Пројекта. Тај му је положај, заправо, давао потпуно одрешене руке у погледу свега што би било потребно обавити на спољном рубу система Немезис. А то је значило не само надлежност над Насеобинама у изградњи, већ и над Осматрачком службом.

Управо беху завршили са обедом, у приватним Питовим одајама, будући да би Салтад, вероватно, радије остао гладан него што би пристао да једе на јавном месту, макар присутна била само још једна особа коју он није познавао. У ствари, Пита беше донекле изненадило да је Леверет прихватио да обедује чак и са њим.

Проучавао га је, неусиљено. Леверет је био толико мршав и смежуран и одавао је до те мере утисак усуканости, готово, рскавичавости — да се чинило да никада није био млад и да никада неће остарити. Очи су му биле бледоплаве, а коса бледожута.

„Када си последњи пут био на Ротору, Салтаде?” упита га Пит.

„Има већ скоро две године и нимало није лепо од тебе, Јанусе, што ме увлачиш у све ово.”

„Зашто, шта сам учинио? Ја ти нисам наредио да дођеш, али, разуме се, пошто си већ ту, стари пријатељу, осећај се добродошлим.”

„Могао си, исто тако, наредити да дођем. Како треба да протумачим твоју скорашњу поруку да не желиш да те узнемиравају безначајним стварима? Значи ли то да сматраш да си постао толико велики, да треба да се носиш само са великим стварима?”

Питов осмех намах доби кисео израз. „Не знам о чему говориш, Салтаде.”

„Добио си наш извештај. Откривен је мали извор зрачења који долази из свемира. Послали смо ти извештај о томе, а заузврат смо добили нешто слично опомени да те више не гњавимо таквим ситницама.”

„Ох, то!” (Сетио се; било је то онда када га беше преплавио осећај самосажаљења и раздражености. Па добро, сваком се то дешава.) „Па, твоји људи треба да нас упозоре уколико опазе Насеобину. Не треба, збиља, да ме оптерећују ситницама.”

„Ако тако мислиш, у реду. Али догодило се да је уочено нешто што није Насеобина и моји људи нису желели да те о томе гњаве. Известили су мене и затражили да те ипак ја на то упозорим упркос твом налогу да не будеш узнемираван ситним стварима. Они сматрају, Јанусе, да је моја дужност да се носим с тобом, али ја то радије не бих. Бојим се да у свом зрелом добу постајеш превећ мрзовољан.”

„Салтаде, не лупетај. Шта су пронашли?” упита Пит, испољавајући више него трачак мрзовоље.

„Уочили су неку летелицу.”

„Како то мислиш — летелицу? Не Насеобину?”

Леверет подиже своју чворновату шапу. „Не, не Насеобину. Рекох, летелицу.”

„Не разумем.”

„Шта ту има да се разуме? Да ли ти је потребан компјутер? Ако је тако, ту ти је, под носом. Летелица је објекат који се креће кроз свемир, носећи неки терет или посаду.”

„Колико је велика?”

„Могла би, претпостављам, да понесе петоро-шесторо људи.”

„Онда мора бити нека од наших.”

„Не, није. Проверили смо. Летелица, ван сваке сумње, није роторијанског порекла. Осматрачка служба можда није била вољна да те о томе обавести, али она добро ради свој посао. Ниједан од наших компјутера није био коришћен у изградњи такве летелице, а једна слична летелица никако није могла бити изграђена без помоћи компјутера, бар у некој фази.”

„И, шта закључујеш на основу тога?”

„Да није реч о роторијанској летелици. Да долази однекуд, са неког другог места. Све док су постојали и најмањи изгледи да је летелица наша, да потиче из нашег система, моји су момци остали тихи, не желећи да те узнемиравају, у сагласности са твојим налозима. Међутим, пошто се недвосмислено испоставило да није нека од наших, обавестили су мене, напоменувши да би и ти то морао знати, мада они сами нису желели да ти поново шаљу извештај. Знаш, Јанусе, после одређене границе, твоја страховлада извргава се у своју супротност.”

„Завежи”, добаци му Пит џандрљиво. „Како би та летелица могла бити нероторијанског порекла? Одакле би могла потицати?”

„Претпостављам да нам стиже из Сунчевог система.”

„Немогуће! Брод тих димензија, са шест чланова посаде, не би могао начинити тај пут, од Сунчевог система довде. Чак и уз хиперпогон, а сасвим је замисливо да њиме већ располажу, шесторо људи у тако скученом простору, са две године лета пред собом, не би стигли живи до краја пута. Могуће је да су нашли такву изузетну посаду, добро обучену и невероватно прилагођену задатку, која би превалила тај пут и привела га крају бар делимично здравог разума, али нико се у Сунчевом систему не би смео упустити у такав ризик. Само би нека Насеобина, самодовољни свет са људима свиклим на такве услове од рођења, можда била у стању да обави међузвездано путовање са срећним исходом.”

„Без обзира”, није попуштао Леверет. „Пред собом имамо неку малу летелицу нероторијанског порекла. То је чињеница, Јанусе, и уверавам те да немаш другог избора до да то тако и прихватиш. Шта је твоје мишљење, одакле би могла доћи? Најближа звезда је Сунце, што је, такође, чињеница. А ако нам не стиже са Сунца, онда стиже из неког другог звезданог система, што уједно значи да путује неупоредиво дуже од пуке две године. Уколико се, међутим, путовање од две године тешко може преживети, све преко тога је, слажем се, сасвим сигурно немогуће.”

„Претпоставимо да летелица није уопште људског порекла”, рече Пит. „Рецимо да су у њој неки другачији облици живота, другачије психологије, који могу да издрже дуготрајна путовања сабијени у малом простору.”

„Или, рецимо да су оволицни.” Леверет одмери неколико центиметара између свог палца и кажипрста. „Можда, у том случају, то возило представља њихову Насеобину. Ипак, не верујем у то. Овде није реч о некој туђинској раси. Нису у питању \'мали зелени\'. Летелица не потиче са Ротора, али јесте дело људских руку. Будући да очекујемо да туђинске расе буду сасвим другачије од људске — и летелице би им, природно, морале бити потпуно различите од наших. Ова летелица је људског порекла, чак са серијским ознакама исписаним на трупу — и то земаљском азбуком.”

„То ми сад кажеш!”

„Нисам сматрао неопходним да то раније поменем.”

„Нека летелица и буде дело људских руку”, прихвати коначно Пит, „али можда је сасвим аутоматизована. Можда јој посаду чине роботи.”

„Могло би бити тако”, сложи се Леверет. „Треба ли је, у том случају, уништити? Ако на броду нема људи, не поставља се никакав етички проблем. Истина, уништаваш нечију имовину, али, на крају крајева, реч је о уљезима.”

„Управо о томе и размишљам”, рече Пит.

Леверет се широко насмеја. „Немој! Ово возило није путовало пуне две године кроз свемир.”

„Како то мислиш?”

„Зар се не сећаш стања у коме се Ротор налазио када смо коначно стигли овамо? Ми јесмо провели више од две године на путовању, али половину тог времена били смо у нормалном свемиру, крећући се тек нешто мало спорије од брзине светлости. При тој брзини, површина Насеобине била је сва избраздана услед судара са атомима, молекулима и честицама прашине. Колико се сећам, било нам је потребно подоста времена за оправке и глачање. Зар се не сећаш?”

„А овај брод?” упита Пит, не замајавајући се присећањем.

„Сав блиста, као да није прешао више од неколико милиона километара при нормалним брзинама.”

„Немогуће! Престани да ме замајаваш тим смицалицама.”

„Није немогуће. Неколико милиона километара и јесте раздаљина коју је тај брод превалио при нормалној брзини. Остатак — кроз хиперсвемир.”

„О чему то говориш?” Питово стрпљење беше се опасно истањило.

„Надсветлосни лет. Остварили су га.”

„То је и теоријски немогуће.”

„Је ли? Па, ако имаш неко друго образложење, изволи.”

Пит је зурио у њега полуотворених устију. „Али…”

„Знам. Физичари кажу да је то немогуће, али изгледа да им је ипак пошло за руком. Допусти ми сада да ти кажем и ово: ако су овладали надсветлосним летом, онда располажу и надсветлосном комуникацијом. У том случају, у Сунчевом систему савршено добро знају да је брод овде и знају шта се дешава. Ако летелицу одувамо с неба, Сунчев систем ће истог часа сазнати за то и ускоро ћемо се суочити са читавом флотилом оваквих летелица, које ће отворити ватру на нас.”

„И шта би ти у том случају предузео?” Пит осети како, привремено, уопште није у стању да размишља.

„Шта нам друго преостаје него да их прихватимо на пријатељски начин, да испитамо шта су, ко су, шта раде и шта желе? При свему томе, помишљам да намеравају да се спусте на Еритро. Бојим се да ћемо и ми морати да учинимо исто и да тамо поразговарамо с њима.”

„На Еритру?”

„Ако се они спусте на Еритро, Јанусе, где би ми требало да будемо за то време? Морамо се тамо суочити са њима. Нема нам друге.”

Пит осети како му мождане вијуге полако поново почињу да добијају замах. „Пошто је то, по свему судећи, неизбежно, пристајеш ли да то сам и обавиш? Са бродом и посадом, разуме се.”

„Значи, ти то не желиш лично да учиниш?”

„Као Начелник? Не могу тек тако отићи тамо и сачекати неки непознат брод.”

„Сматраш то нечим испод свог достојанства. Схватам. Значи, ја треба да се без тебе сустретнем са туђинцима, или малим зеленима, или роботима, или ма чиме што буде помолило главу из тог брода.”

„Бићемо у непрекидној вези, Салтаде. И гласом и сликом.”

„Али, на приличној удаљености.”

„Да. Али ако се та твоја мисија успешно оконча, бићеш, веруј ми, одговарајуће награђен.”

„Тако, значи? У том случају…” Леверет се загледа у свог саговорника, размишљајући.

Пит мало сачека, а онда рече: „Добро, реци ми цену.”

„Да, предложићу ти цену. Уколико желиш да се с тим бродом сусретнем на Еритру, онда заузврат желим Еритро.”

„Како то мислиш?”

„Желим Еритро за свој дом. Мука ми је већ од астероида. Уморан сам од осматрања. Уморан сам од људи. Доста ми је свега. Желим тај свет, потпуно пуст, само за себе. Желим да себи изградим настамбу, да добијам храну и залихе из Куполе, да имам своју фарму и своје животиње које бих узгајао.”

„Колико дуго то већ прижељкујеш?”

„Не знам. Али та жеља све више расте у мени. А пошто сам, стицајем околности, сада овде и пошто сам, поново, добро осмотрио Ротор, пун гужве и буке, Еритро ми изгледа привлачнији но икада.”

„Значи, већ вас је двоје”, намршти се Пит. „Ти и она мала лудача.”

„Каква лудача?”

„Кћерка Евгеније Инсиње. Инсињу, претпостављам, познајеш.”

„Астроном Инсиња? Да, наравно. Али, њену кћерку нисам упознао.”

„Потпуно је луда. Жели да живи на Еритру.”

„Па, ја то не схватам као лудило, напротив, сматрам то врло суптилним. Добро, ако и она жели да живи тамо, мислим да ћу моћи да поднесем једну жену…”

Пит упозоравајуће подиже прст. „Рекао сам — мала лудача.”

„Колико јој је година?”

„Петнаест.”

„Ох? Па, порашће. На невољу, порашћу и ја.”

„Није баш једна од оних твојих распамећујућих лепотица.”

„Па, Јанусе, ако добро погледам, нисам ни ја неки лепотан. Ето, чуо си мој услов.”

„Желиш ли да и званично уђе у компјутерски записник?”

„Тек као формалност, Јанусе?”

Пит се, међутим, не насмеши. „Врло добро. Постараћемо се да осмотримо где ће се тај брод спустити, а тебе ћемо опремити за Еритро.”

СУСРЕТ



86

Гласом који се чинио напола зловољним а напола зачуђеним, Евгенија Инсиња примети: „Марлена је јутрос певушила нешто као \'Доме, доме, доме међу звездама, где светови плешу, слободни\'.”

„Знам ту песму”, рече Џенар, климнувши главом. „Отпевао бих ти је ако ми обећаш да нећеш побећи, згрожена мојим слухом.”

Управо беху завршили с ручком. Сада су ручавали заједно сваког дана, на шта је Џенар гледао с тихим задовољством, мада је тема разговора увек била Марлена, и мада је Џенар осећао да му се Инсиња, можда, окренула из очаја — јер, с ким је другим могла да без бојазни о томе разговара?

Није му то било важно. Шта год да је било по среди…

„Никада је раније нисам чула да пева”, настави Инсиња. „Мислила сам да уопште нема слуха. Међутим, испоставило се да има врло леп алт.”

„То је, Евгенија, само знак да је срећна — или узбуђена — или, једноставно, врло задовољна због нечега. Моје лично мишљење је да је нашла своје место у свемиру, да је нашла неки свој посебан смисао живљења. Није нам свима суђено да га нађемо. Већина међу нама, заправо, плива у празно, настојећи да пронађе смисао свом животу, да би се све окончало или у громовитом очају или тихој предаји. Ја, лично, припадам овом другом типу.”

Инсињи пође за руком да исцеди осмех. „Надам се да не мислиш тако и о мени.”

„Не, Евгенија, ти ниси \'громовито очајна\', али имаш обичај да настављаш да војујеш изгубљене битке.”

Она обори поглед. „Мислиш ли на Крајла?”

„Ако ти мислиш да мислим, онда мислим”, одговори Џенар. „Али, заправо, мислио сам на Марлену. Била је напољу већ десетину пута. Ужива у томе, то је чини срећном, а ти и даље седиш ту и јадикујеш. Шта те то толико мучи у вези с тиме, Евгенија?”

Инсиња се одсутно играла својом виљушком. „Осећај губитка” одговори она напокон. „Неправде. Крајл беше донео своју одлуку, и ја сам га изгубила. Марлена је донела своју — и сада губим и њу. Ако није у питању куга, онда је у питању Еритро.”

„Знам.” Он посегну за њеном руком, и она му је, несвесно, препусти.

„Марлена све више времена проводи напољу, у тој потпуној пустолини, и све је мање заинтересована да буде овде, с нама. Напослетку ће изнаћи начин да непрекидно борави напољу, да се враћа у све дужим размацима — и напокон ће заувек тамо остати.”

„Вероватно си у праву, али живот и није ништа друго до ли симфонија сталних губитака. Губиш своју младост, па родитеље, своје љубави, пријатеље, утехе, здравље, и на крају живот. Порицати то, свеједно би значило изгубити све то, и изгубити, при том, и свој унутрашњи мир.”

„Она никада није била срећно дете, Сивере.”

„Себе кривиш због тога?”

„Могла сам имати… више разумевања за њу.”

„Никада није прекасно. Марлена је желела за себе читав један свет, сада га има. Желела је да своје моћи, које су за њу одувек представљале само терет, преобрати у средство непосредног општења са неким другим умом, а сада је и то добила. Желиш ли да је примораш да се тога одрекне? Зар би пожелела да сопствени губитак — њено мање или више непрекидно присуство у твојој близини — надокнадиш тако што ћеш њу гурнути у губитак већи но што обоје можемо и замислити — да не испољи сва изванредна својства свог изузетног ума?”

Исиња се за тренутак насмеја иако су јој очи искриле од суза. „Ти би, Сивере, и зеца наговорио да изађе из своје рупе!”

„Заиста? Ипак све моје речи никада нису биле тако делотворне као Крајлово ћутање.”

„Било је и других утицаја”, одврати Инсиња и намршти се. „Ипак, не мари. Сада си ту, Сивере, и представљаш ми највећу утеху.”

Џенаров глас звучао је жалостиво. „То је најпоузданији знак да сам заиста стар онолико колико ми је година — да ми је, наиме, највећа утеха то што теби служим као утеха. Ватра још само тиња када од ње више не очекујемо ништа друго до ли да послужи као утеха.”

„Нема, наравно, ништа лошег у томе.”

„Наравно, ни најмање. Верујем, чак, да су многи парови прошли кроз жестине страсти и дубоке екстазе, не нашавши, никад, ослонац једно у другоме; и, напослетку, могу пожелети да све то замене за мало међусобне подршке. Не знам. Тихе победе су тако тихе. Суштинске, али, често, недовољно цењене.”

„Мислиш на себе, јадни мој Сивере?”

„Знаш, Евгенија, провео сам читав свој живот трудећи се да не упаднем у замку самосажаљења и немој ме утеривати у то, само да би гледала како се увијам.”

„Ох, Сивере, нисам то мислила да кажем.”

„Најзад! То сам хтео да чујем. Видиш како сам бистар. Али, знаш, ако ти треба замена за Марленино присуство, ја сам ту, и бићу ту кад год ти затреба ослонац. Ништа ме не би могло одвојити од тебе — осим тебе саме, ако ме не желиш.”

Она стисну његову руку. „Сивере, ја те не заслужујем.”

„Немој то користити као изговор. Спреман сам да се жртвујем за тебе, и не треба да ме у томе спречаваш.”

„Зар, збиља, ниси никада нашао неког вреднијег од мене?”

„Нисам ни тражио. Нити сам икада осетио да су жене Ротора биле имало заинтересоване за мене. Осим тога, шта бих учинио с неким \'вреднијим\'? Било би глупо од мене дати се неком као заслужен поклон. Много је романтичније бити незаслужени поклон, дар небеса.”

„Да изиграваш божанско, удостојавајући недостојног?”

Џенар спремно климну главом. „Да, да, то ми се допада. Управо је то слика која ми се мота по глави.”

Инсиња се поново насмеја, овог пута знатно опуштеније. „И ти си шашав, знаш. Иако то до сада, из неког разлога, нисам уочила.”

„Свако има своје скривене вртове. Када ме будеш, без журбе, наравно, још боље упознала — „

Прекину га оштар звук комуникатора.

Лице му се смрачи. „Ето ти, Евгенија. Таман те намамим, ни сам не знајући како, таман си спремна да се истопиш у мом наручју, и прекине нас ово. Охо-хо!” Глас му се наједном сасвим измени. „Од Салтада Леверета.”

„Ко је то?”

„Не познајеш га. Тешко да га било ко зна. Особа најближа пустињаку од свих људи које сам икада упознао. Ради у астероидном појасу, напросто стога јер му се тамо свиђа. Додуше, тог маторог кешу нисам видео већ годинама. Ни сам не знам због чега га називам маторим; наиме, мојих је година… Гле, порука је запечаћена — намењена само мени. Довољно поверљива, да би требало да затражим да се удаљиш пре но што је отворим.

Инсиња одмах устаде, али јој Џенар даде знак да поново седне. „Ма дај, не буди луда. Тајност је једна од болештина бирократије. Мене за то није брига.”

Он притисну палчевима на одговарајућа места и на папиру се указаше слова. „Понекад се питам шта би се догодило да прималац поруке случајно остане без палчева…” заусти Џенар, а онда занеме.

И даље нем, он јој пружи поруку.

„Смем ли да прочитам ово?” упита она.

Џенар заврте главом. „Не би смела, али кога је брига? Прочитај.”

Она прелете погледом преко редова. „Туђински брод? Спушта се овде?”

Џенар потврдно климну главом. „Тако пише.”

„А Марлена? Она је тамо напољу?!” узвикну узбуђено Инсиња.

„Еритро ће је штитити.”

„Откуд знаш? Можда је брод пун туђинаца. Стварних. Васионаца. Та ствар на Еритру можда не може ништа против њих…”

„И ми смо туђинци за њега, па ипак нас лако држи у шаху.”

„Морам напоље.”

„Каквог би то сми…”

„Морам бити уз њу. Пођи са мном, помози ми! Вратићемо је назад у Куполу.”

„Ако су ти освајачи збиља моћни и злих намера, ни овде нећемо бити сигурни.”

„Ох, Сивере, је ли сад време за логику? Молим те. Морам бити са својом кћерком!”

87

Проучавали су, напокон, свеже пристигле фотографије. Теса Вендел је климала главом. „Невероватно. Читав свет је потпуно пуст, сем овде.”

„Интелигенција је посвуда”, огласи се Мери Бланковиц, набрана чела. „Више нема двоумљења, из ове близине. Био овај свет пуст, или не, интелигенција је ту.”

„И, кажеш, најинтензивније присутна под том куполом?”

„Да, капетане. Лако се да уочити, и посве је препознатљива. Изван куполе импулси су нешто другачији и није ми јасно шта могу представљати.”

„Нисмо никада до сада били у прилици да се сусретнемо са било којом другом врстом високе интелигенције, те, стога, наравно… заусти Ву.

Венделова се окрете ка њему. „Мислиш ли да је интелигенција ван куполе не-људског порекла?”

„Будући да смо се сложили да људи током тринаест година нису стигли да ископају тунеле уздуж и попреко сателита, какав нам други закључак преостаје?”

„А купола? Јесу ли тамо људи?”

„То је потпуно друга ствар”, одговори Ву, „и она ниуколико не зависи од плексона Бланковицеве. Могу се видети астрономски инструменти. Купола — или један њен део — служи као астрономска осматрачница.”

„Па, зар не би и ванземаљци могли бити астрономи?” добаци саркастично Џарлоу.

„Наравно”, озбиљно одговори Ву, „али са одговарајућим својим инструментима. Међутим, ово што видим мени изгледа као компјутеризовани инфрацрвени скенер идентичан онима које имамо на Земљи… Али, хајде да ствар поставимо овако: Заборавимо на природу интелигенције коју имамо пред собом. Ја препознајем инструменте који су или начињени у Сунчевом систему, или су уграђени по нацртима из Сунчевог система. Око тога, чини ми се, нема двојбе. Тешко би ми било да замислим да би нека туђинска интелигенција, без контакта са људском расом, била у стању да изгради нешто до те мере идентично нашим инструментима.”

„Врло добро”, прихвати Венделова. „Слажем се с тобом, Ву. Шта год да се налази на сателиту, људска бића јесу, или су била, под том куполом.”

Крајл Фишер се одлучно умеша. „Немој тек тако рећи \'људска бића\', капетане. Боље реци — \'Роторијанци\'. Других људских бића овде не може бити, изузев нас самих.”

„И то је непобитно”, сагласи се Ву.

„Али, то је малена купола”, умеша се Бланковицева. „На Ротору је било на десетине хиљада људи.”

„Шездесет хиљада”, промрмља Фишер.

„Нису се могли сви сместити у ту куполу.”

„Што се тога тиче”, рече Фишер, „можда има још купола. Могли бисмо облетети овај свет и хиљаду пута, и да нам ипак промакне низ ствари.”

„Ово је једино место где сам уочила промену у понашању плексона”, примети Бланковицева. „Да има још купола, сигурна сам да бих уочила бар још неку од њих.”

Фишер није одустајао. „Постоји и друга могућност — наиме да видимо само делић неког већег здања које би се, по свему што знамо, могло протезати миљама испод површине планете.”

„Роторијанци су дошли овамо са својом Насеобином”, рече Ву. „Насеобина, можда, још увек постоји. Можда их је и много више. Ова купола можда је тек нека врста испостаје.”

„Нисмо уочили никакву Насеобину”, примети Џарлоу.

„Нисмо ни гледали”, одврати Ву. „У целости смо се усредсредили на сателит.”

„Нисам запазила интелигенцију нигде, осим на овом свету”, напомену Бланковицева.

„Ни ти ниси гледала”, брецну се Ву. „Да бисмо открили Насеобину, или више њих, требало је да претражујемо овдашњи простор тачку по тачку. Али од тренутка када си открила плексоне на овом свету, престала си да се даље обазиреш.”

„Ако хоћеш да поново погледам, учинићу то.”

Венделова подиже руку. „Ако има Насеобина, зашто оне нису досад нас приметиле? Нисмо учинили ништа да прикријемо рад наших генератора. На крају крајева, били смо прилично сигурни да је овај звездани систем сасвим пуст.”

„Можда су мало превише самопоуздани, капетане”, примети Ву. „Ни они нису трагали за нама, и једноставно су нас превидели. Или, уколико су нас и уочили, можда нису сигурни ко смо, или шта смо, те, баш као и ми, оклевају да први повуку потез. Ипак, оно што бих нагласио јесте да нам је позната бар једна тачка на овом огромном сателиту где мора бити људских бића, и моје је мишљење да нам не преостаје друго него да се спустимо и ступимо у контакт с њима.”

„Мислиш ли да бисмо били безбедни?” упита Бланковицева.

„Верујем да бисмо”, одврати Ву чврсто. „Не могу нас тек тако упуцати. Пре тога, сигурно би пожелели да сазнају више о нама. Осим тога, ако нам се сва храброст исцрпљује у томе да останемо и висимо овде у незнању, у том случају ништа нећемо урадити, те би још једина преостала ствар била да се вратимо и испричамо шта смо открили. Земља ће након тога послати овамо читаву флоту надсветлосних летелица, али нам баш неће бити захвална што смо се вратили са минимумом информација. Ући ћемо у историју као експедиција која је устукнула пред циљем.” Он се неодређено насмеши. „Видите, капетане, добро сам савладао Фишерову лекцију.”

„Значи, ти предлажеш да се иде доле и да се ступи у контакт”, закључи Венделова.

„Апсолутно.”

„Ти, Бланковицева?”

„Радознала сам. Не толико због куполе, колико због могућег присуства неке туђе интелигенције. Волела бих да установимо о чему се ради.”

„Џарлоу?”

„Волео бих да смо наоружани, или да имамо везу са Земљом. Уколико нам се нешто лоше деси, Земља неће апсолутно ништа сазнати о исходу наше мисије. Могуће је да ће потом нашим трагом поћи неко исто тако неприпремљен као и ми, и исто тако лишен сваког предзнања. Уколико, пак, преживимо контакт, вратићемо се са суштински значајним открићима. Мислим да треба да прихватимо ризик.”

Фишер упита тихим гласом: „Намераваш ли да и мене питаш за мишљење, Капетане?”

„Знам да желиш да се спустиш да би видео Роторијанце.”

„Управо тако, и зато бих да предложим да се спустимо што тише и неприметније. Ја ћу изаћи из брода, сам, као осматрач. Уколико било шта крене наопако, ви ћете брзо узлетети и кренути ка Земљи, остављајући ме овде, за собом. Можемо себи дозволити да ме отпишете као губитак, што, дабоме, није случај с овим бродом.”

„Зашто баш ти?” упита брзо Венделова, и лицем јој мину сенка напетости.

„Зато што — у најмању руку — познајем Роторијанце. А и желим да идем.”

„И ја, такође”, огласи се Ву. „Морам бити с вама.”

„Зашто да се обојица излажемо опасности?”

„Јер су двојица безбеднија него један. И зато што, у случају нужде, један можда може да се спасе док други одвлачи пажњу нападача. А понајвише желим да пођем баш због тога што, како рекосте, познајете Роторијанце. Могуће је и да их криво просудите.”

„Добро, онда, спустићемо се”, закључи Венделова. „Фишер и Ву изићи ће из брода. Ако се, у било ком тренутку, не сложе у погледу онога што им ваља чинити, Ву ће бити тај који ће одлучити.”

„Зашто?” упита разочарано Фишер.

„Ву управо рече да Роторијанце, баш зато што их познајеш, можеш криво просудити”, одговори Венделова одлучно га погледавши. „И, ја се слажем с њим.”

88

Марлена је пливала у срећи. Осећала се као да је обујмљују неке нежне руке, како је заштићују и скривају. Посматрала је црвенкасту светлост Немезис и осећала ветрић на образима. Облаци би повремено застирали део или и читаво замашно тело Немезис, чинећи да светлост згасне и све поприми некакав сивкасти прелив.

Могла је, међутим, да подједнако добро види и при сивкастој и при црвенкастој светлости, као и при сенкама и полусенкама које су стварале непојмљиво лепе облике. Без обзира на то што би поветарац постајао свежији када год би облаци заклонили Немезис, никада јој није било непријатно хладно. Чинило се као да јој Еритро просветљава видике, као да загрева ваздух око њеног тела када се укаже потреба, као да се, једноставно, о њој брине на све могуће начине.

И, могла је да и даље разговара с њим. Већ је о ћелијама које су твориле живот на Еритру научила да размишља као о Еритру самом. Као о планети. Зашто да не? Како је, уосталом, могло бити другачије? Свака је ћелија, сама за себе, била само ћелија — много, заправо, примитивнија него ћелије њеног властитог тела. Тек су све прокариоте заједно твориле организам који је, обавијајући планету, повезујући је милијардама трилиона танушних веза и испуњавајући је, прожимајући и подвргавајући је себи, могао и сам бити сматран планетом.

Како је то чудно, помисли Марлена. Тај џиновски животни облик никада, пре наиласка Ротора, ни појма није имао да осим њега постоји и нека другачија врста живота.

Њена питања и утисци нису, међутим, морали да се задрже искључиво у њеном уму. Еритро би се каткад уобличио пред њом, попут танких праменова сивкасте измаглице, попримајући утварни изглед људског створа који је на рубовима подрхтавао. Увек је, истовремено, био присутан осећај нестварности. Није их могла видети, али је ван сваке сумње могла осетити како милиони невидљивих ћелија нестају сваког секунда и истог часа уступају место милионима нових. Ниједна појединачна прокариота није могла дуго опстати изван своје водене копрене, те је свака тек за тренутак била део обличја; али само обличје било је онолико трајно колико је то желело да буде, и никад није мењало свој привид.

Еритро, међутим, никада није поново попримио Оринелов облик. Схватио је, а да му то није требало рећи, да тај облик буди одређен немир у Марлени. Његова појава била је сада неутрална, мењајући се, понекад, у складу са Марлениним луталачким мислима. Еритро је, уверила се, био у стању да прати танане промене у њеном уму боље и од ње саме; прилагођавао им се, изгледајући сасвим као неки лик из њених најскривенијих мисли, али, исто тако, чим би она покушала да се на њега усредсреди и распозна га, лагано би се повукао и попримио неки другачији изглед. Понекад би крајичком ока могла да уочи појединости: линију мајчиног образа, истакнут Сиверов нос, црте лица девојчица и дечака с којима је ишла у школу.

Права симфонија међусобног општења. Није то толико био разговор који су међу собом водили колико нека врста менталног балета који није умела да опише — нешто бескрајно умирујуће, бескрајно разнолико, делимично мењајући обрис, делимично мењајући глас, и делом мењајући мисао.

Била је то комуникација у толико много различитих димензија да би се осетила потпуно испражњеном, лишеном живота и на саму помисао да би се из неког разлога морала вратити на општење искључиво путем речи. Њен дар перцепције, препознавања говора тела, беше се расцветао и преобразио у нешто друго, што никада раније није могла ни замислити. Мисли су могле бити размењиване брже — и дубље — него путем невероватне сировости речи.

Еритро јој је протумачио — испунио је, боље речено — шоком неизбежним при сваком сусрету са другим умовима. Умовима. У множини. Са једним умом је лако. Други свет, други ум. Али сустрет са мноштвом умова, нагомиланих један преко другог, сваки са својим особеностима, претапајући се међусобно у маленом простору… Незамисливо.

Мисли којима је Еритро испуњавао Марленин ум биле су, можда, тек магловито изрециве речима, и на крајње незадовољавајући начин. Иза тих речи, преплављујући их и потискивајући их, стајала су осећања, емоције, као и неуронски трептаји који су Еритро приморавали на све нове и нове промене у сагледавању ствари.

Експериментисао је са умовима — покушавао да их „осети”. Не да их осети у људском смислу речи; у питању је било нешто сасвим другачије, нешто што је тек издалека могло бити изражено људским језиком и сазнањима. При свему томе, неки од тих умова су се извитоперавали, осипали, па и постајали непријатни. Еритро је напокон прекинуо са тим својим насумичним трагањем за умовима, усредсређујући се на оне који су могли поднети контакт с њим.

„И тако си наишао на мене?” упита Марлена.

„Нашао сам те.”

„Али, зашто? Зашто си ме уопште тражио?” упита она, не прикривајући радозналост.

Обличје се усталаса и постаде чвршће. „Тек да те нађем.”

То није био никакав одговор. „Зашто желиш да будем с тобом?”

Обличје поче поново да бледи и мисао која допре до ње беше замагљена. „Само зато да би била са мном.”

А онда га нестаде.

Беше нестао, заправо, само његов привид. Марлена се и даље осећала заштићеном, као у нечијем топлом наручју. Али, зашто је приказа нестала? Да ли ју је узнемирила својим питањима?

А онда зачу неки звук.

На једном пустом свету човек врло брзо упамти све звуке, јер их нема много. Ту су звук воде која тече, и знатно тананије струјање ваздуха у покрету; ту су и предвидљиви шумови које човек сам ствара, било да је у питању стопало које дотиче тле, шушкање одеће или звук сопственог даха.

Марлена, међутим, беше зачула нешто што није било ниједно од тога, и окрену се у правцу из којег звук беше приспео. И изнад стене што јој се уздизала с леве стране појави се глава неког човека.

Прва јој је помисао, наравно, била да је по среди неко из Куполе ко је дошао по њу, и намах осети навалу беса. Хоће ли је већ једном оставити на миру? Никада више неће понети са собом тај одашиљач, и они ће, заиста, моћи да је улове тек пуким случајем.

Али, није препознала лице — а до тада већ беше упознала свакога у Куполи. Није их, можда, знала све поименично, нити ишта о њима, али знала би, посве сигурно, када би угледала неко лице из Куполе, да га је већ раније срела.

Ово лице, међутим, никада раније не беше срела у Куполи.

Очи су нетремице зуриле у њу. Уста су била делом отворена, као у човека који дахће. А онда, ко год да је то био, готово се стрмекну преко стене и потрча ка њој.

Није се ни макла. Осећај заштићености није јењавао. Није се плашила.

Човек се заустави на неколико метара од ње, и даље не скидајући погледа са њеног лица, нагињући се унапред као да се сусрео с препреком коју не може да пређе, која му не дозвољава да начини иједан даљи корак.

Напокон, он се огласи, гласом човека који као да се гуши: „Роузен!”

89

Марлена га је пажљиво посматрала. Његови једва видљиви покрети одавали су жудњу и зрачили нечим што је деловало присвајајуће: изражавао је поседовање, блискост, припадност.

Марлена устукну један корак. Како је то могуће? Зашто би он…

Бледа успомена на холослику коју беше једном видела док је још била сасвим малена девојчица…

И, на послетку, више није имало смисла да пориче. Колико год то немогуће звучало, колико год било незамисливо…

Она се још више згури у свом заштитном омотачу и промуца: „Оче?”

Он појури к њој као да жели да је узме у наручје, али она поново устукну. Он застаде, затетуравши се и ухвати се руком за чело као да га обузима вртоглавица.

„Марлена”, изговори он. „Марлена, хтео сам да кажем.”

Изговорио јој је име неправилно, помисли она. Акценат није на првом слогу. Али, њему се то могло чинити исправним. Како је и могао знати?

А онда се појави још један човек и стаде поред њега. Имао је равну црну косу, широко лице, узане очи и жућкасту боју коже. Марлена никада не беше видела човека који би личио на овог. Она прогута кнедлу и покуша да не зија толико.

Други човек тихо, с неверицом, упита првог: „Је ли то ваша кћерка, Фишере?”

Марлена разрогачи очи. Фишер! То јесте био њен отац.

Њен отац, међутим, и не погледа другог човека. Није скидао поглед с ње. „Јесте.”

„Значи, већ у првом дељењу карата, Фишере”, додаде други човек, још тише. „Стигли сте овамо и прва особа коју сте угледали била је ваша кћер.”

Фишер с напором покуша да одвоји поглед од своје кћери, али без успеха. „Да, Ву, мислим да је то она. Марлена, твоје презиме је Фишер, зар не? Мајка ти се зове Евгенија Инсиња. Јесам ли у праву? Моје име је Крајл Фишер и ја сам твој отац.”

Он рашири руке.

Марлена је била савршено свесна да преклињући израз у очима њеног оца беше потпуно искрен, али она ипак одступи још један корак и хладно упита: „Како то да си овде?”

„Дошао сам са Земље да бих те нашао. Да бих тебе нашао. После свих ових година.”

„Зашто си желео да ме нађеш? Оставио си ме док сам још била беба.”

„Морао сам то тада да учиним, али никада нисам одустајао од тога да дођем по тебе.”

Један други глас — оштар, челичан — одједном се умеша у разговор. „Значи, дошао си по Марлену? Ни због чега другог?”

Евгенија Инсиња стајала је тамо, бледа, безбојних усана, дрхтавих руку. Иза ње је стајао Сивер Џенар, више него запрепашћен, али с јасном намером да се држи по страни. Ниједно од њих двоје није носило заштитну одећу.

„Могла сам то и помислити”, настави Инсиња ужурбаним, полухистеричним гласом. „Знала сам да се ради о људима са неке од Насеобина, о људима из Сунчевог система. Помишљала сам и да би се могло радити о некој туђинској врсти живота. Претресла сам све могућности којих сам се могла сетити, све ми је падало на ум када ми је саопштено да на планету слеће брод страног порекла, али никада ни помислила не бих да се то Крајл Фишер враћа у великом стилу. И то, по Марлену!”

„Дошао сам с другима, у једној веома важној мисији. Ово је Чао-Ли Ву, колега из посаде. И… и…”

„И ето, сретосмо се. Је ли ти икада пало на памет да бисмо се нас двоје могли поново срести? Или су ти мисли биле заокупљене искључиво Марленом? У чему се састоји та твоја веома важна мисија? Да нађеш Марлену?”

„Не, није то циљ наше мисије. То је била само моја жеља.”

„А ја?”

Фишер обори поглед. „Дошао сам по Марлену.”

„Дошао си по њу? Да је поведеш са собом?”

„Мислио сам…” поче Фишер, али глас му запе у грлу.

Ву их је радознало посматрао. Џенар се замишљено мрштио, испуњен притајеном љутњом.

Инсиња се окрете својој кћери. „Марлена, желиш ли да пођеш било куда с овим човеком?”

„Не идем никуд и ни са ким, мајко”, одврати Марлена мирно.

„Ето ти одговора, Крајле”, рече Инсиња. „Не можеш ме оставити са једногодишњим дететом, и доћи после петнаест година и напросто рећи: \'Онако узгред, повео бих је са собом\'. А да на мене и не помислиш. Она јесте твоја кћер, али само биолошки, никако другачије. Моја је по праву тринаестогодишње љубави и пажње.”