„Није баш тако. Ту је и Еритро, а никако да постанемо и његови господари.”

„Шта причаш! Имамо базу на Еритру. То знаш и сама.”

„Али, то је само за неке научнике. Говорим о нама. Не дају нам да идемо тамо.”

„Све у своје време”, весело одврати Оринел.

„Аха, кад будем била баба. Или кад умрем.”

„Нису ствари баш тако лоше каквима их представљаш. Било како било, врати се у свет живих и усрећи своју мајку. Ја не могу више да останем овде. Имам посла… Долорета!”

Марлени се смркну пред очима. Није чула шта је Оринел додао, довољна је била само та реч — Долорета!

Мрзела ју је, Долорету. Била је тако висока и безизражајна.

Али какве користи од мржње? Оринел се непрестано шуњао око ње и Марлена није морала ни да га погледа па да зна шта он осећа према Долорети. Мора да је био бесан што су га послали да њу потражи и тако с њом губи своје драгоцено време. Могла је беспрекорно да га прочита — савршено је добро знала како је управо сада био нестрпљив да се врати оној — оној Долорети. (Зашто је увек била у стању да све тако лепо схвати и укапира? То је понекад тако болно.)

И одједном зажеле да га повреди, да нађе речи које ће му причинити бол. Истините речи. Није хтела да га лаже. „Ми се никада нећемо вратити у Сунчев систем”, рече она. „А ја знам и зашто.”

„О, па зашто?” Пошто није добио никакав одговор, он додаде: „Тајна, а?”

Марлена остаде затечена. Не би требало да брбља о томе. „Нећу да ти кажем”, промрмља она. „Ни ја то не бих смела да знам.” Али желела је да то искаже. У том тенутку желела је да сви буду лоше расположени.

„Ипак, мени ћеш рећи. Па другари смо, зар не?”

„Јесмо ли?” нагло упита она. „Па добро, ево. Не враћамо се на Земљу јер ће Земља бити уништена.”

Оринел, међутим, није реаговао онако како је очекивала. Тачније, прснуо је у смех. Требало му је времена да се сабере, док га је она огорчено посматрала.

„Откуд ти то, Марлена?” упита је он коначно. „Гледаш сувише хорор-филмова.”

„Није ТАЧНО!”

„Па, откуд ти, онда, то?”

„Знам! Сигурна сам. Знам по ономе што људи говоре, а не исказују, ономе што чине, а тога нису свесни. И на основу онога што ми компјутер каже када му поставим правилна питања.”

„Шта ти каже компјутер?”

„Нећу да ти кажем.”

„Да ли је могуће”, поче он, „постоји ли и најмања могућност да уображаваш ствари?” доврши Оринел и показа јој прстом према слепоочници.

„Не, није могуће. Земља неће одмах бити уништена — можда чак ни кроз хиљаду година — али ће бити уништена.” Она уверљиво заклима главом, сва напета. „И ништа то не може спречити.”

Рекавши то, нагло се окрете и удаљи, бесна што јој Оринел не верује. Не, чак ни то није било у питању. Оринел вероватно мисли да је сишла с ума. И поново смо на истом. Опет је причала више него што треба и опет није постигла никакав резултат. Све је пошло наопачке.

Оринел остаде гледајући за њом. Осмех му беше нестао са дечачког лица, а под набрано чело увуче се немир.

2

Евгенија Инсиња беше већ средовечна дама када се отиснула према Немезис и намеравала је да по доласку ту и остане. Кроз све ове године уверавала је себе, с времена на време: ово је за цео живот. И за живот наше деце у далекој будућности.

Те мисли би је увек чиниле уморном и суморном.

Зашто? Знала је да је то неизбежна последица онога што су учинили оног тренутка када је Ротор напуштао Сунчев систем. Сви на Ротору — сви добровољци — сви су то знали. Они који се нису могли одлучити на доживотно изгнанство напустили су Ротор пре полетања. Међу њима је био и…

Евгенија не заврши мисао. Често јој је навирала и увек остајала тако, недовршена.

И, ето их, на Ротору. Може ли се Ротор назвати „домом”? Био је то, можда, „дом” за Марлену. Она и није знала за било који други дом. Али за њу, за Евгенију, дом су били Земља, Месец, Сунце, Марс и сви остали светови, сведоци освита и историје човечанства, пратиоци живота откад је живот настао. Свест о томе како Ротор није и не може бити „дом” беше непрестано присутна.

На крају, првих двадесет осам година живота провела је у Сунчевом систему, а Земља је била тема њеног дипломског испита, тамо негде, када је имала двадесет три године.

Чудно како би се помисао на Земљу повремено тако нечујно увлачила у њен ум. Земља јој се, заправо, уопште није допадала. Са свим тим гужвама, дезорганизацијом, комбинацијом анархије када су у питању озбиљне ствари и владавине силе када су у питању глупости. Није волела њене налете лошег времена, ожиљке на испошћеном тлу, океане крцате отпацима… Била се вратила на Ротор препуна захвалности и с новим мужем коме је желела да подари све од себе — сав свој мали свет, да му га учини пријатним и угодним, онаквим какав је био за њу саму, која се потпуно саживела са њим.

Но, он је био свестан само малих димензија тог новог света. „Дојади ти за неколико месеци”, рекао је.

Она, пак, није испољавала заинтересованост ни за шта веће. Па, добро…

Њој самој ионако није било спаса. Евгенија Инсиња била је заувек изгубљена између светова. А потомство… Евгенија је била рођена на Ротору и могла је да живи без Земље. Марлена је била рођена (тачније, једва рођена) на Ротору и могла је без Сунчевог система, иако је, можда, према њему могла осећати далеку припадност. Њена деца, међутим, тога не само да неће бити свесна, него неће ни марити. За њих ће Земља и Сунчев систем бити попут мита, док ће Еритро бити свет у убрзаном развитку.

Бар се надала да ће бити тако. Марлена је већ испољавала ту чудну опчињеност Еритром, иако је Евгенија то тек недавно приметила. Но, могло се то нагло изгубити, баш као што се изненада и јавило.

Све у свему, само највећи незахвалници су се могли жалити. Нико није могао ни замислити да ће на орбити око Немезис постојати настањив свет. Услови који беху омогућили ту настањивост били су збиља изузетни. Процените вероватноћу за тако нешто, а онда је сагледајте из перспективе близине Немезис Сунчевом систему, па ћете морати да порекнете да се тако нешто уопште могло догодити.

Она се врати дневним извештајима, које је компјутер чекао да јој испоручи, бескрајно стрпљив, као и сви представници његовог племена.

Али пре него што је заустила да их затражи, чула је позивни сигнал и из малог звучника, величине дугмета, причвршћеног на њеном левом рамену, зачу се мекани глас. „Оринел Пампас жели да вас види. Нема заказано.”

Инсиња учини гримасу, но онда се сети да га је послала по Марлену. „Пустите га, нека уђе”, одврати она.

На тренутак упути поглед ка огледалу. Добро је изгледала. Изгледала је чак и млађом од четрдесетогодишњакиње. Ваљда је то било и опште, а не само њено мишљење.

Изгледало је глупо бринути толико о свом изгледу ако очекујете једног седамнаестогодишњег дечака, али Евгенија Инсиња већ беше уочила погледе које је сирота Марлена упућивала том дечку, знајући добро шта они значе. Било је јасно да Оринел, несумњиво самозаљубљеник, једва да о Марлени мисли осим као о забавном детету, тим пре што Марлена још није била способна да се окане своје детиње јогунастости. Ипак, ако се Марлени изјалови ово са Оринелом, нека бар не мисли да је њена мајка томе допринела.

У сваком случају ће мене кривити, уздахну Инсиња, док је момак улазио са осмехом који је и даље откривао адолесцентску срамежљивост.

„Па, Оринеле, јеси ли је нашао?”

„Јесам, госпођо. Била је тамо где сте рекли да ћу је наћи и рекао сам јој да сте је звали.”

„И, како се понашала?”

„Па, ако баш желите да знате, др Инсиња — не знам да ли се то зове потиштеност или нешто слично томе, али она има неке чудне идеје у глави. Не знам да ли би јој се допало ако бих вам рекао.”

„Па, ни ја баш не уживам да за њом шаљем жбире, али она је увек пуна чудних идеја и то ме брине. Молим те, шта је рекла?”

Оринел затресе главом. „Добро, али немојте јој спомињати да сам вам ја рекао. Ово је збиља лудо. Знате, сматра да ће Земља бити уништена.”

Очекивао је да се Инсиња насмеши.

Међутим, ова је дословно експлодирала. „Шта?! Откуд јој то?”

„Не знам, др Инсиња. Она јесте врло бистро дете, али има неке тако чудне идеје. У ствари, помислио сам да ме вуче за нос.”

Инсиња га прекиде. „Вероватно је управо то посреди. Има чудан смисао за хумор. Према томе, слушај ме добро. Нећу да то оде даље, знаш. Нећу да почну да колају приче. Разумеш?”

„Наравно, госпођо.”

„Озбиљно мислим. Ни речи.”

Оринел жустро заклима главом.

„Ипак, хвала ти што си ми рекао, Оринеле. То је било важно. Разговараћу с њом и видећу шта је то што је мучи — и тебе нећу помињати.”

„Хвала”, одврати Оринел. „Има још нешто…”

„Да?”

„Хоће ли Земља заиста бити уништена?”

Инсиња је зурила неко време у њега, а онда се, као, насмеши: „Ах, наравно да неће. Можеш сада ићи.”

Гледала је за њим, кивна на себе што га није уверљивије слагала.

3

Јанус Пит беше човек импресивног изгледа, који му је несумњиво помогао при успону ка месту Начелника Ротора. У првим данима насељавања Ротора предност су имали људи просечне висине и тежине, због настојања да се смање потребе по глави путника у погледу простора и потрошних добара. Касније је то одбачено као непотребно, али, ипак, остало је у генима првобитних насељивача, тако да је просечни Роторијанац био за два-три центиметра нижи од просечног житеља потоњих насеобина.

Пит је, пак, био висок, чврст, челично сиве косе, дугуљаста лица, као индиго плавих очију и тела које му је и даље било у доброј форми, без обзира на педесет шест година живота.

Он погледа навише и насмеши се при уласку Евгеније Инсиње, али, истовремено, осети и уобичајени дашак немира. Постојало је нешто у њој што је код човека изазивало осећај нелагодности. Имала је она неке своје Разлоге (са великим Р) с којима се каткад било тешко носити.

„Хвала ти што си нашао мало времена, Јанусе”, рече она.

„Хајде, само без формалности”, одврати он, одложи свој компјутер и завали се, покушавајући намерно да атмосферу учини опуштенијом. „Толико тога смо превалили заједно.”

„И толико тога поделили”, додаде Инсиња.

„Тако је”, сложи се Пит. „Како ти је кћер?”

„Због ње сам, заправо, и дошла. Чује ли нас ико?”

„А од кога бисмо се крили и зашто?” одговори Пит питањем, дижући обрве.

И то питање, управо, подстаче Пита да размотри чудну ситуацију у којој се Ротор налазио. Практично, био је усамљен у свемиру. Од Сунчевог система делило их је више од две светлосне године, а није постојао никакв свет на коме би се налазила нека друга интелигенција у кругу пречника који се мерио стотинама, односно, колико је уопште било познато, чак милијардама светлосних година унаоколо.

Роторијанци можда бејаху усамљени и помало несигурни, али, нису се морали плашити никаквог спољњег угрожавања. Односно, готово да се нису морали плашити, помисли Пит.

„Знаш шта треба крити”, припомену Инсиња. И сам си увек инсистирао на дискрецији.”

Пит активира заштитно поље и одврати: „Морамо ли опет о томе? Молим те, Инсиња, па то је већ све решено. Било је решено још пре четрнаест година, када смо кренули. Знам да те то каткад тишти, али…”

„Тишти? Па, зашто да не? То је моја звезда…” Она махну руком неодређено, мислећи, наравно, на Немезис. „То је и моја одговорност.”

Питове се вилице затегоше. Зар морамо опет о томе, помисли он.

„Сада нас нико не може чути”, рече он наглас. „Шта те то мучи?”

„Марлена. Моја кћерка. Она, некако, зна.”

„Шта зна?”

„О Немезис и о Сунчевом систему.”

„Откуд би могла знати? Осим ако јој ти ниси рекла?”

Инсиња беспомоћно рашири руке. „Наравно да јој нисам рекла, али, очигледно, нисам ни морала. Марлена, на неки начин, на крају све сазна и све увиди. Из оно мало ствари што чује и види, она изводи закључке. Увек је била врло способна за такве ствари, али њена моћ се опасно појачава последњих година.”

„Па, рецимо да нагађа и рецимо да је понекад у праву. Реци јој да није у праву и да не прича около о томе.”

„Али већ је то избрбљала једном момку који је то после рекао мени. Тако и знам за целу ствар. Оринел Пампас му је име, син је породичних пријатеља.”

„Да, знам га. Реци му, једноставно, да не верује у оно што измишља једна балавица.”

„Петнаест јој је година. Није више тако балава.”

„За њега јесте, уверавам те. Рекох ти да знам тог момчића. Имам утисак да се веома труди да изгледа старији него што јесте. Сећам се како сам ја изгледао у његовим годинама и знам шта сам тада мисио о петнаестогодишњим девојчицама, нарочито ако су…”

Инсиња га мрко прекиде. „Знам. Нарочито ако су мале, дебељушкасте и непривлачне. Зар није битно то што је, очигледно, натпросечно интелигентна?”

„Теби и мени сигурно да је битно. Међутим, не и Оринелу. Чуј, ако сматраш да је потребно, разговараћу са њим. Ти разговарај са Марленом. Реци јој да је таква идеја смешна, нетачна и да не сме да иде около ширећи бесмислице и узнемирујуће измишљотине.”

„А шта ћемо ако то јесте истина?”

„Тренутно је то небитно. Види, Евгенија, ти и ја смо крили ту могућност годинама и боље је да тако и наставимо. Ако се вест прошири, биће сигурно и претеривања и растуће, непотребне сентименталности према читавој ствари. То ће нас само одвући од посла коме смо се посветили од тренутка када смо напустили Сунчев систем и коме ћемо се, највероватније, посвећивати и наредна поколења.”

Она му упути поглед — згранут, пун неверице.

„Зар немаш никаквих осећања према Сунчевом систему, Земљи, прапостојбини свих нас?”

„Да, Евгенија, имам све врсте осећања. Али она су трошна и не смем допустити да ме заведу. Напустили смо Сунчев систем онда када смо схватили да је за човечанство време да почне да се шири. Други ће, сигуран сам, кренути за нама. Можда то већ и чине. Учинили смо да човечанство постане галактичка раса и не смемо више размишљати у оквирима једног јединог планетног система. Наш је посао овде.”

Гледали су се, дуго. А онда Евгенија проговори, са призвуком безнађа у гласу. „Убедићеш ме причом. Убеђивао си ме толике године.”

„И следеће године и, вероватно, оне тамо. Нећеш да схватиш, Евгенија, и замераш ми. Требало је да ти већ одавно постане јасно.” И он се поново окрену ка свом компјутеру.

НЕМЕЗИС



4

Први пут ју је убедио 2220. године, пре шеснаест година, те узбудљиве године у којој су се пред њима отвориле могућности што им пружаше Галаксија.

Коса Јануса Пита тада је још имала ову тамносмеђу боју. Још увек се није био успео до положаја Начелника Ротора, али већ се о њему говорило као о човеку чије време тек долази. Руководио је, у то доба, Одељењем за истраживање и трговину, па је и сама Даљинска сонда била његово дело и резултат његових стремљења.

Био је то први покушај да се материја покрене дуж свемира помоћу хиперпогона.

Колико је било знано, само Ротор беше овладао хиперпогоном и Пит је спадао у групу најватренијих заговорника тајности открића.

На састанку Савета једном је рекао: „Сунчев систем је презагушен. Насеобине све теже проналазе нове просторе. Чак је и астероидни појас тек привремено решење. И он ће ускоро постати неподношљиво тесан. Штавише, свака Насеобина поседује своју властиту еколошку равнотежу, а у том погледу се све више разликујемо. Трговина нам замире услед страха да нам неко не прокријумчари туђе културе паразита или патогена.

Једино решење за нас, поштоване колеге, јесте да напустимо Сунчев систем — и то без фанфара, без упозорења. Допустимо себи да одемо и пронађемо нови дом, на коме ћемо изградити нови свет, са новим човечанством, новим друштвом, новим начином живота. То нећемо постићи без хиперпогона — али и њиме смо овладали. Друге Насеобине ће, касније, вероватно, усавршити исту технику и такође се иселити. Сунчев систем ће бити као маслачак претворен у семе, чије ће се клице развејати по Васељени.

Но, ако ми кренемо први на пут, пронаћи ћемо себи нови свет много пре но што било ко пође нашим стопама. Устоличићемо се чврсто, тако да, када за нама стигне пратња, можемо бити довољно моћни да их пошаљемо у другом правцу. Галаксија је велика и за све ће бити места.”

Било је, разуме се, приговора, чак врло искључивих. Било је оних који су се противили из чистог страха — страха од напуштања познатог. Било је и оних који су се јогунили из сентименталности према планети-прамајци. Било је, напокон, и идеалиста који су сазнање тражили за све, како би и остали могли отићи ако то зажеле, одмах.

Пит је, међутим, знао да ће победити. Само зато што му је одлучујући аргумент пружила Евгенија Инсиња. Каква невероватна срећа да је са својим открићем дошла најпре к њему.

Тада је још била прилично млада, тек двадесет и шест година, удата, али не још и трудна. Била је узбуђена, једра, руку препуних табака компјутерских цртежа.

Сећао се да ју је дочекао намрштен. Он је био Секретар Одељења, а она, заправо, нико и ништа. Све до тог тренутка, наравно.

Све то он тада још није могао знати. Нервирала га је њена упорност и начин на који се пробила до њега. Грчио се гледајући њено одушевљење. Очекивао је да га млада жена удави бескрајном сложеношћу онога, шта год то било, што је носила у наручју, и то са ентузијазмом који ће га врло брзо потпуно исцрпсти.

Требало је да се најпре обрати неком од његових помоћника. То јој је и рекао: „То је, дакле, др Инсиња, оно са чиме желите да ме упознате. Биће ми драго да томе посветим своје време. Зашто то не оставите код некога из Одељења?” Показао јој је руком према вратима, свесрдно се надајући да ће се она окренути и изаћи. (Понекад, у посебним тренуцима, каснијих година, питао се шта би било да је она тада заиста тако поступила).

Она, међутим, рече: „Не, не, господине. Дошла сам да се видим са вама и ни са ким другим.” Глас јој је подрхтавао, као да једва обуздава унутрашњу напетост. „Ово што имам најзначајније је откриће још од — од…” Покушала је, па одустала. „То је најзначајније откриће.”

Пит се загледа у табаке папира у њеним рукама. Деловали су изазовно, али он са своје стране није осећао никакво ватрено узбуђење. Ти стручњаци — малени напредак у маленом пољу њихове малене струке увек сматрају правом научном револуцијом.

„Па, докторко, можете ли ми укратко објаснити о чему је реч?” упита он уздахнувши.

„Чује ли нас ико, господине?”

„Зар је потребно да нас нико не чује?”

„Не желим да ико сазна за ово док не будем сасвим… сасвим сигурна… док не проверим још једном, и још једном, док не отклоним и најмању сумњу. Али не, нема никакве сумње. Ово вам изгледа бесмислено, зар не?”

„Не, нимало”, хладно одврати Пит, притискајући дугме. „Сада смо сасвим заштићени. Реците.”

„Све је овде… ево, показаћу вам.”

„Не, најпре ми реците. Укратко.”

Она дубоко удахну. „Господине, открила сам најближу звезду.” Очи јој бејаху попут тањирића. Дисала је убрзано.

„Најближа звезда Земљи је Алфа Кентаура и то знамо већ вековима”, примети Пит.

„До сада је било тако. Открила сам још једну, ближу. Сунце има блиског суседа. Можете ли да поверујете у то?”

Пит ју је пажљиво одмеравао. Типично, типично. Само нека су довољно млади, ентузијасти, неискусни, увек ће вас опалити неким новим открићем.

„Јесте ли сигурни?” упитао је.

„Јесам. Потпуно. Дајте да вам покажем податке. Ово је најузбудљивија ствар која се десила на пољу астрономије још од…”

„Ако је тачно то што тврдите. Не, немојте ми показивати податке, погледаћу их касније. Испричајте ми. Ако постоји звезда ближа Сунцу него што је то Алфа Кентаура, зашто до сада није била откривена? Зашто је то пало у део баш вама, др Инсиња?” Знао је да је саркастичан, али она није обраћала пажњу на његов тон. Била је сувише узбуђена.

„Постоје разлози. Звезда се налази иза облака, тамног облака, гомиле прашине, који се налази тачно између нас и ње. Без апсорпције коју врши прашина, била би то звезда осме величине и до сада би без сумње била откривена. Прашина умањује њен сјај и чини је звездом деветнаесте величине, изгубљеном међу милионима звезда које једва назиремо. Није било разлога да јој ико посвети пажњу. Далеко је на јужном небу Земље, тако да многи телескопи из времена пре Насеобина нису чак ни могли да се усмере у том правцу.”

„Ако је тако, како да сте је ви открили?”

„Захваљујући Даљинској сонди. Видите, звезда-сусед и Сунце мењају, разуме се, своје релативне положаје. Претпостављам да круже око заједничког средишта, и то сасвим полако, у периоду који се мери милионима година. Неколико векова уназад, положај им је могао бити такав да смо, можда, могли видети звезду-суседа ван облака у пуном сјају, али и тада само помоћу телескопа. А телескопи су изумљени тек пре шест стотина година. Прекасно да би се, са појединих места на Земљи, у то доба, звезда-сусед могла уочити. За неколико столећа, звезда-сусед ће се опет јасно видети, сада са друге стране облака. Но, не морамо толико дуго да чекамо. Имамо Даљинску сонду.”

Пит је осећао како се пламен у њему разбуктава, како му се унутрашњост одједном загрева. „Хоћете да кажете да је тај део неба снимљен помоћу Даљинске сонде, која, будући да је довољно истурена у свемиру, може, без обзира на облак, да \'види\' вашу звезду у пуном сјају?”

„Управо то. Имамо звезду осме величине тамо где је не би требало бити. Спектар је показао да је реч о црвеном патуљку. Црвене патуљке не можете уочити на великој удаљености, стога испада да је овај врло близу.”

„Да, али зашто ближе него Алфа Кентаура?”

„Природно, испитивала сам тај део неба, онако како се види са Ротора и никакве звезде осме величине није било. Ипак, на очекиваном месту наишла сам на звезду деветнаесте величине, које није било на фотографијама што их је начинила Даљинска сонда. Закључила сам да је посреди исто тело, само затамњено, а чињеница да нису биле на баш сасвим истом месту последица је паралактичког помака.”

„Да, разумем. Блиски предмети чине нам се као да су на различитим местима, према удаљеној позадини, уколико их гледамо са различитих страна.”

„Тачно, али звезде су толико удаљене да, чак и кад би Даљиска сонда била још удаљенија, рецимо добар део једне светлосне године, не бисмо на фотографијама видели битнију разлику у случају удаљенијих звезда. Међутим, положај оближњих звезда би се драстично променио. Код звезде-суседа јавио се огроман помак — релативно огроман, разуме се. Посматрала сам небо на снимцима које је Даљинска сонда начинила на разним местима како се удаљавала. Постоје три фотографије снимљене током оних интервала када се налазила у нормалном свемиру; на њима звезда-сусед изгледа све сјајнија како се, виђена са сонде, приближава рубу облака. На основу паралактичког помака показало се да нас до звезде-суседа дели тек нешто мало више од две светлосне године. А то је двоструко мање него до Алфа Кентауре.”

Пит ју је замишљено посматрао. У тишини која је уследила девојка је осећала како у њој расту напетост и ишчекивање.

„Господине Пит”, проговори она најзад, „желите ли да сада погледате прорачуне?”

„Не”, одврати он. „Задовољан сам оним што сте ми рекли. Али сада вам морам поставити неколико питања. Чини ми се, ако сам вас правилно разумео, да су занемарљиви изгледи да се неко из чиста мира усредсреди на једну звезду деветнаесте величине, како би јој израчунао паралаксу и одредио удаљеност?”

„Скоро непостојећи.”

„Има ли других начина да се открије да нам је једна затамњена звезда заправо надохват руке?”

„Па, можда је њено властито кретање велико — за једну звезду, наравно. Хоћу рећи, ако бисте је непрестано посматрали, приметили бисте да се креће мање-више праволинијски.

„Да ли би се то регистровало и у овом случају?”

„Можда. Међутим, немају све звезде велико властито кретање, чак иако су нам сасвим близу. Оне се крећу у три димензије — а ми пратимо њихово властито кретање искључиво у дводимензионој пројекцији. Могу то да вам објасним…”

„Не треба, верујем вам на реч. Да ли је код ове звезде приметно властито кретање?”

„Да бих то установила потребно ми је извесно време. Имам неколико снимака тог дела неба, старијег датума, на којима бих могла одредити евентуално приметно властито кретање ове звезде. Али то би изискивало додатна истраживања.”

„Ипак, сматрате ли да звезда-сусед има такво властито кретање које би учинило да се астрономи, под претпоставком да је уопште уоче, за ту звезду заинтересују?”

„Не. Не сматрам.”

„Онда је сасвим могуће да смо ми, на Ротору, једини који знамо за звезду-суседа, јер смо једини отпослали Даљинску сонду. Ту смо на вашем терену, др Инсиња. Слажете ли се да смо једини који смо послали Даљинску сонду?”

„Даљинска сонда није подухват који се баш сасвим држи у тајности. Знамо за експерименте других Насеобина и сви заједно смо претресали овај проблем. Чак и Земља, која, додуше, у ова времена и није баш много заинтересована за астрономију.”

„Да, препустили су иницијативу Насеобинама, што је прилично разумно. Али јесу ли, или нису, друге Насеобине послале своје Даљинске сонде и то можда задржале у тајности?”

„Веома сумњам у то, господине. За Даљинску сонду потребан је хиперпогон, а техника хиперпогона представља потпуну тајну. Знали бисмо да су и други овладали хиперпогоном. Претодно би били принуђени да изводе експерименте по свемиру који би их одали.”

„Према Уговору о отвореној науци, сви подаци добијени посредством Даљинских сонди морали би бити јавно објављени. Значи ли то да сте већ обавестили…”

Инсиња га нестрпљиво прекиде. „Не, наравно да нисам. Морам још много тога да истражим пре но што било шта обнародујем. Оно што сада имам тек је прелиминарни резултат који вам саопштавам у поверењу.”

„Али ви нисте једини астроном који ради на Даљинској сонди. Претпостављам да сте своје резултате показали и другима.”

„Не, нисам.” Инсиња погледа у страну, а онда настави, као да се брани. „Ја сам била та која је уочила ствар. Ја сам предузела да је истражим. Ја сам разабрала њен значај. Ја. Сходно томе, желим да обезбедим да откриће мени падне у заслугу. Постоји само једна звезда која је најближа Сунцу и желим да уђем у анале науке као особа која ју је открила.”

„Можда има још нека, ближа”, примети Пит, уз први осмех на лицу још од како је разговор отпочео.

„Та би сигурно већ дуже била позната. Чак и моја звезда — и она би одавно била откривена, само да није крајње неуобичајеног постојања тог танушног, затамњујућег облака. То — да постоји и ближа звезда од ове — мислим да је то потпуно искључено.”

„Е, онда смо на следећем, др Инсиња: ви и ја смо једини људи који знају за звезду-суседа. Јесам ли у праву? Нико више?”

„Да. Само ви и ја. За сада.”

„Не за сада. То мора остати наша тајна док не будем спреман да ствар саопштим одређеним личностима.”

„Али Уговор… уговор о отвореној науци…”

„Морамо га занемарити. Увек у свему има изузетака. Ваше откриће везано је за безбедност Насеобина. А када је то посреди, ништа нас не обавезује да обзнанимо откриће. Уосталом, ни о хиперпогону ништа нисмо обнародовали, зар не?”

„Али постојање звезде-суседа нема никакве везе са безбедношћу Насеобина!”

„Напротив, др Инсиња, и те како има везе. Можда ви то још не схватате, али ваше откриће може променити судбину људске расе.”

5

Стајала је пред њим, као укочена, нетремице га посматрајући.

„Седите, молим вас. Сада смо завереници и морамо се понашати пријатељски. Прећи ћемо на ти и ословљаваћемо се по имену када смо сами.”

„Нисам сигурна да баш тако треба”, промрмља Инсиња.

„Мора тако бити, Евгенија. Не можемо бити завереници ако смо хладни и званични једно према другоме.”

„Али ја не желим ни са ким и ни о чему да кујем заверу, и то је једноставно тако. Даље, не видим разлоге због којих бих морала да у тајности држим откриће звезде-суседа.”

„Претпостављам да се бојиш да ће ти измаћи признање?”

„Е па, Јанусе, можеш се кладити у свој последњи компјутерски чип да је тако”, одврати Инсиња после краћег оклевања. „Тако је. Желим признање.”

„За тренутак”, настави Јанус, „мораш заборавити да звезда-сусед уопште постоји. Знаш и сама да се већ дуже залажем за то да Ротор коначно напусти Сунчев систем. Како ти, уопште, гледаш на то? Да ли би ти напустила Сунчев систем?”

Она слеже раменима. „Нисам сасвим сигурна. Било би дивно изблиза видети једно такво астрономско тело, али то је и помало застрашујуће, зар не?”

„Мислиш, оставити дом?”

„Да.”

„Али ти уопште не би напуштала свој дом. Ово је твој дом, Ротор.” Он рашири руке. „Твој дом пошао би са тобом.”

„Чак и да је тако, госп… Јанусе, није само Ротор оно што називамо \'домом\'. Имамо и суседство, друге Насеобине, планету Земљу, читав Сунчев систем.”

„Тако је, али у том суседству је страшна гужва. Раније или касније, мораћемо се иселити, хтели то или не. Некада, давно, људи на Земљи били су принуђени да плове преко океана и прелазе преко планинских венаца. Пре само два столећа, били су приморани да се са Земље отисну пут Насеобина. То је само још један корак даље у причи која се непрестано понавља.”

„Разумем. Али има и оних који се никада нису померили. На Земљи има још људи. Има оних који живе на једном месту кроз небројена поколења.”

„И ти би да будеш једна од тих, непокретних.”

„Мислим да би Крајл, мој супруг, тако желео. Он има прилично лоше мишљење о твојим идејама, Јанусе.”

„Па, на Ротору располажемо слободом мишљења и изражавања, те се твој супруг и не мора сложити са мном. Има, међутим, нешто друго што бих желео да те питам. Када људи на Ротору, онако уопштено, размишљају о пресељењу, где виде своје одредиште?”

„Мисле на Алфу Кентаура, наравно. Сви верују да нам је то најближа звезда. Чак и уз помоћ хиперпогона не бисмо могли путовати брже од светлости, те би нам биле потребне четири године. На било коју другу страну да се запутимо, требало би нам много више. А и четири године су дуго раздобље за путовање.”

„А ако претпоставимо да је могуће путовати и брже од тога и ако би нам домет био много, много даљи, куда бисмо онда кренули?”

Инсиња се за тренутак замисли. Претпостављам опет на Алфу Кентаура. Ипак је то \'стари крај\'. Звездано небо би ноћу изгледало готово исто. То би била умирујућа околност. А били бисмо и ближе дому, уколико пожелимо да се вратимо. Осим тога, Алфа Кентаура А, највећа од три звезде у систему, практично је Сунчев близанац. Алфа Кентаура Б је мања, мада не много. Чак и ако занемаримо трећу, Алфу Кентаура Ц, која је црвени патуљак, и даље бисмо имали две звезде уместо једне. Две гарнитуре планета, да се тако изразим.”

„Претпоставимо да се нека Насеобина отисне пут Алфе Кентаура и нађе згодно место где би основала нови свет, и да се код куће, у Сунчевом систему, сазна за то. Где би онда отишле друге Насеобине, када и оне одлуче да је дошло време за селидбу?”

„Па, на Алфу Кентаура, наравно”, одврати истог часа Инсиња.

„Дакле, људска раса би стремила једном одређеном месту, и, уколико једна Насеобина успе, друге би врло брзо уследиле, све док нови свет не постане пренатрпан као и стари, док се не намноже различите културе, различите Насеобине са различитим екологијама.”

„Онда ће доћи време да се селимо на друге звезде.”

„Али Евгенија, успех на једном месту увек ће повлачити за собом нове и нове Насеобине. Чим се открије једна благотворна звезда, једна добра планета, сви ће одмах похрлити тамо.”

„Претпостављам да си у праву.”

„Али ако ми одемо на звезду која је тек нешто више од две светлосне године далеко, на пола пута до Алфе Кентаура, и за то нико не буде знао осим нас самих, ко би нас онда пратио?”

„Нико, све док се не открије постојање звезде-суседа.”

„А за то ће можда бити потребно много времена. У међувремену, населиће они већ Алфу Кентаура, или ће искористити неке друге очигледне могућности. Никада неће ни приметити црвеног патуљка на свом кућном прагу. Чак и да га примете, отписаће га као неподобног за живот — не знајући, наравно, да људи на њему већ поодавно обитавају.”

Инсиња је с неверицом посматрала свог саговорника. „Али шта би то све значило? Нека и одемо на звезду-суседа и нека нико не сазна. Шта добијамо тиме?”

„Предност је у томе што ћемо имати сав простор за себе. Ако тамо постоји настањива планета…”

„Неће је бити. Не у систему црвеног патуљка.”

„Онда можемо слободно искористити све сировине које тамо нађемо и створити неограничено велики број Насеобина.”

„Мислиш, биће више места за нас?”

„Много више места него ако читава јата буду стизала за нама.”

„Значи, Јанусе, имали бисмо нешто више времена на располагању. Но, на крају бисмо ипак испунили сав расположиви простор око звезде-суседа, чак и да смо сасвим сами. Требало би нам, дакле, пет стотина година уместо две стотине. Не видим велику разлику.”

„Разлика је, Евгенија, већа него што замишљаш. Пустити Насеобине да се насељавају како им падне на памет значило би имати хиљаду различитих култура, које би са собом донеле сав арсенал мржњи и неприлагођености које памтимо из историје Земље. Ако нам даш времена, ако нам даш да тамо будемо сами, створићемо систем Насеобина који ће бити јединствен у култури, јединствен у екологији. Биће то неупоредиво боља позиција — мање хаотична, мање анархична.”

„Исто тако и мање интересантна. Мртвија.”

„Није баш тако. Разликоваћемо се. Да, Насеобине ће се међусобно разликовати, али ће заједништво увек постојати. Имаћемо дивне Насеобине… а чак и да грешим, увиђаш ваљда и сама да се ради о експерименту који се мора предузети. Зашто не бисмо нашу звезду посветили том разумном развоју и видели хоће ли нам то поћи за руком? Узећемо ту звезду, тај отпад за који нико неће бити заинтересован, и видети јесмо ли у стању да изградимо нови тип друштва — и, ако је могуће, бољи.”

„Да видимо шта можемо да учинимо”, настави он, „ако нам енергија не буде одлазила и расипала се на сламање непотребних културних баријера и на очување биологије коју би непрестано угрожавале стране еколошке странпутице.”

Инсиња је осећала како се загрева за идеју. Чак и ако не успеју, човечанство ће нешто научити: да тако нешто није могуће. А опет, ако упали… Но, она само заврте главом. „То је сањарија, бескорисна сањарија. Звезда-сусед ће бити откривена, ма колико се трудили да је сакријемо.”

„Али, Евгенија, колико је само твом открићу допринела пука случајност? Буди искрена према себи. Десило се да си приметила звезду. Десило се да си оно што си видела упоредила са другом сликом. Не мислиш ли да се могло десити и да оманеш? И зар не би, можда, под истим условима, и други оманули?”

Инсиња ништа не одговори, али је израз на њеном лицу у потпуности задовољавао Пита.

Његов глас постаде мекши, попут хипнотичког сиктања. „А ако буде закашњења, од само стотину година, ако добијемо стотину година да изградимо наше ново друштво, бићемо довољно моћни и снажни да одагнамо оне који би, евентуално, пошли нашим стопама. Нећемо морати толико дуго да се кријемо.”

Инсиња је и даље ћутала.

„Јесам ли те убедио?” упита Пит.

„Не у потпуности.” Инсиња као да се сва стресе.

„Онда, размишљај о томе. И молим те за још једну услугу. Док о свему будеш размишљала, никоме ни речи о звезди-суседу и дај ми све податке у вези с њом како бих их држао на сигурном. Нећу их уништити. Обећавам ти. Биће нам потребни ако стварно будемо путовали. Учини ми макар то, Евгенија. Хоћеш ли?”

„Добро”, зацвиле она напокон. Но, одмах потом се сва разбукта. „Међутим, и ја имам једну жељу. Ја ћу јој дати име. То је моја звезда.”

Пит се начас насмеши. „Па, како ћеш је назвати? Инсињета? Евгенијета?”

„Не, нисам толико луда. Име ће јој бити Немезис.”

„Немезис? Н-Е-М-Е-З-И-С?”

„Да.”

„Али зашто?”

„У једном тренутку, током двадесетог века, људи су се већ бавили претпоставком да постоји звезда у непосредној Сунчевој близини. Наравно, у то доба још нису били способни да било шта и докажу. Звезда-сусед није пронађена, али име које су јој тада дали гласило је Немезис — у писаним документима из тог времена. Желим да учиним по вољи тим далековидим научницима.”

„Немезис… зар не постоји богиња у грчкој митологији са тим именом? И то зла богиња?”

„Богиња одмазде, праведне освете, казне. Ушла је у језик као вишезначна реч. Проверила сам у компјутеру. Означио ју је као \'архаичну\' реч.”

„А зашто су ти твоји давни истомишљеници неку непостојећу звезду назвали тим именом, Немезис?”

„Мислим да је посреди било нешто у вези са кометним облаком. Повремено би Немезис, током свог обиласка око Сунца, пролазила кроз кометни облак и индуковала космичке ударе који би уништавали знатан део живота на Земљи, сваких двадесет шест милиона година.”

„Стварно?” Пит очигледно беше задивљен.

„У ствари, не. Та хипотеза је била одбачена, али је име остало. И хоћу да остане заувек. И хоћу да се зна да сам јој ја дала име.”

„То ти обећавам, Евгенија. То јесте твоје откриће — и то ће ући у анале. Када, напокон, човечанство сазна за Област Немезис — назовимо је тако — знаће ко ју је, и како, први открио. Твоја звезда, твоја Немезис, биће прва звезда, поред Сунца, која је обасјала људску расу. И несумњиво прва звезда која обасјава људску цивилизацију потеклу однекуд другде.”

Пит је посматрао како Инсиња одлази. Осећао је нарастајуће самопоуздање. Одлично. То што ју је пустио да звезди да име, то је, дословце, мајсторски потез. Наравно да ће, једног дана, хтети да оде на „своју” звезду. Биће јој у интересу да се на њеној звезди зачне логична и сређена цивилизација. Цивилизација којој ће сви завидети, широм Галаксије.

И онда, понесен визијом своје златне будућности, одједном осети како се трачак ужаса увлачи у ту визију, трачак који је његовом уму био готово непознат и стран.

Зашто баш Немезис? Зашто баш то име, име богиње одмазде?

Као да је то име носило у себи неки опаки „омен”.

МАЈКА



6

Било је време вечере и Инсиња беше усред једног од својих расположења током којих се помало прибојавала своје кћери.

Та расположења бејаху нешто наглашенија у последње време, а зашто је било тако — није знала. Можда услед тога што је Марлена постала изразито ћутљива, повучена, као да се непрестано бавила мислима сувише сложеним да би се изрекле.

И, понекад, осећање немира и страха ступало би заједно са осећањем кривице: кривице услед недостатка мајчинског стрпљења према девојчици; кривице услед осећања јасне свести о девојчиним изразитим физичким недостацима. Марлена свакако није наследила ништа од пријатног изгледа своје мајке, или нешто од свог неуобичајено згодног оца.

Марлена је била мајушна и одбојна. Једина реч која се савршено уклапала у карактер Инсињине сироте кћерке.

И, наравно, сирота. Придев који јој се, малте не, непрестано наметао у свести, у тој мери да је морала да се контролише да јој не излети и на уста.

Мајушна и одбојна. Попуњена, али не и дебела, то је била Марлена. Ничега очаравајућег у њој. Њена коса била је тамносмеђа, подужа, равна. Нос помало боћкаст; усне су јој се сасвим благо кривиле наниже у угловима; брада мала, а опште држање пасивно и окренуто према себи.

Биле су ту, додуше, њене очи, велике и блиставо тамне, правилне, мрке обрве које су се над њима надвијале и дуге трепавице које готово да су изгледале вештачке. Ипак, очи нису могле да надокнаде све остало — колико год опчињујуће да су биле у одређеним тренуцима.

Инсињи беше јасно, још од Марленине пете године, да ће њена кћер, својим физичким изгледом, тешко привући било ког мушкарца, што је, како су године промицале, постајало све очигледније.

Оринел ју је, додуше, раније чежњиво погледавао, пре но што је постала тинејџерка, очигледно импресиониран њеном бриљантном интелигенцијом и готово тренутним разумевањем ствари. А Марлена се у његовом присуству понашала срамежљиво и благонаклоно, као да је наслућивала да има нешто у тој ствари која се зове „дечко” што јој се чини драгим, али без сазнања шта би то могло бити.

Инсињи је изгледало да је Марлена, током последњих неколико година, коначно схватила шта значи то — „дечко”. Њено неуморно читање књига и гледање филмова, претешких за њен узраст, ако не већ и за интелект, без сумње је допринело томе. Али и Оринел беше одрастао, његови хормони су прорадили и донели промене. Дечје игре више нису спадале у ред ствари њему потребних.

И за столом за обедовање, те вечери, Инсиња упита: „Јеси ли лепо провела дан, душо?”

„Па, био је то обичан дан. Оринел је дошао да ме тражи и вероватно ти је рекао. Извини што си морала да ме јуриш унаоколо.”

Инсиња уздахну. „Али Марлена, не могу да се отмем помисли да си, понекад, тако несрећна. Није ли природно да се бринем? Сувише времена проводиш сама.”

„Волим да будем сама.”

„Нисам сасвим сигурна у то. Не изгледаш задовољна када си сама. Има пуно људи који би се радо дружили с тобом, ако им то само допустиш. Оринел ти је пријатељ.”

„Бивши. Сада га интересују други. То је данас било тако очигледно. Разбеснео ме је. Све време мисли само на Долорету.”

„Па, не можеш га кривити због тога”, примети Инсиња. „На крају, вршњаци су.”

„Само по годишту”, одврати Марлена. „Каква тикветина!”

„Годиште је врло битно у том узрасту.”

„То се по њему и види. И он је тикван. Што више трабуња о Долорети и шуња се око ње, то постаје све тупљи. То се баш види.”

„Али наставиће он да сазрева. А када још мало одрасте, Марлена, можда ће схватити да физички изглед није најбитнија ствар у животу. А и ти ћеш порасти, знаш…”

Марлена стаде начас да испитивачки посматра мајку, а онда рече: „Ма хајде, мама. Ни сама не верујеш у оно што желиш да ми дочараш. Ни секунда не верујеш у то.”

Инсиња се зарумене. Одједном је схватила да Марлена уопште не нагађа. Она зна — али, како? Инсиња беше покушала да своју примедбу изложи што је могуће безболније, да се сама уживи у оно о чему говори. Но, Марлена ју је прочитала без проблема. И то није било први пут. Инсиња је стога почела да верује да Марлена одмерава изразе, оклевања, покрете и да увек успева да сазна оно што бисте хтели да сакријете од ње. И то је појачало њен страх од тог детета. Стварно не желите да будете нечије прозирно стакло.

Шта је то било, на пример, што је Инсиња наговестила, а што је Марлену навело да верује како ће Земљу снаћи уништење? То мора да се расчисти.

Инсиња се одједном осети страховито уморном. Ако није могла да обмане своју кћер, зашто би уопште покушавала? Стога рече: „Хајде, душо, да говоримо сасвим отворено. Шта ти, заправо, желиш?”

„Видим да збиља желиш да знаш, стога ћу ти рећи”, одврати Марлена. „Желим да одем.”

„Да одеш?” Инсиња није схватала смисао веома једноставног израза који је девојчица употребила. „Где то мислиш да одеш?”

„Ротор није цео свет, мајко.”

„Наравно да није. Али нема ничега у пречнику од две светлосне године око нас.”

„Није тако, мајко. Само две хиљаде километара одавде налази се Еритро.”