– Я не знаю, как открывается люк. Открой его.
Сада, разуме се, када куга, како је изгледало, више не представља озбиљну претњу, могла су се поново јавити хуманитарна осећања. Џенар је имао разумевања према тим осећањима, али на који други начин обезбедити воду за Куполу?
– Арта, ты не покинешь корабль. Ты же не знаешь, где они!
– Я найду их. Открой люк.
Задубљен у мисли, он више није посматрао Марлену, тако да му се ускоро заглушујући узвик разлегао у уху. „Марлена! Марлена! Сивере, шта она ради?”
Джилберт отрицательно покачал головой.
– Открой люк! – крикнула она.
Он подиже поглед и већ заусти да аутоматски каже нешто умирујуће, како је све у реду, како је девојка добро, када спази Марлену.
Он подчинился. Артемида выскочила наружу и помчалась в сторону скалы. Кровь билась у нее в висках, шлем потерялся по дороге, и теперь голова ее была непокрыта. Но она спешила вперед, держа в руке нейронный хлыст.
Байрон и Автарх не сказали во время своей прогулки ни слова друг другу. Они приближались к скале.
За тренутак није могао да каже шта то ради. Само се упиљио у њу при ружичастој светлости Немезис.
– Какой безнадежный мир, Джоунти, – заметил вдруг Байрон.
Автарх никак не отреагировал на его слова. Он остановился, оглядывая окрестности. Наконец пробурчал себе под нос:
А онда му постаде јасно. Откачињала је шлем и скидала га. Потом је на ред дошло и Е-одело.
– Это то, что нужно. Идеальное место для наших целей.
Мора то спречити!
«Идеальное место для твоих целей», – подумал Байрон. Он присел на камень, прислушиваясь и чего-то ожидая.
Потом он спокойно добавил:
Џенар покуша да је позове, али обузет ужасом никако није могао да дође до гласа. Желео је да потрчи ка њој, али ноге му постадоше као од олова, не реагујући уопште на хитњу његових осећања.
– Не представляю, что ты скажешь им всем, когда вернешься на корабль, Джоунти. Или я не прав?
Као да се одједном обрео усред ноћне море у којој су се догађале грозне ствари, а он их никако није могао спречити. Или му се можда ум, под стресом због онога што се догодило, нашао некако одвојен од тела.
Автарх, занятый открыванием двух небольших чемоданчиков, на мгновение замер.
Је ли то куга погодила мене? — упита се Џенар у паници. А ако је тако, шта ће се сада догодити са Марленом која се управо излаже светлости Немезис и ваздуху Еритра?
– О чем ты говоришь?
– О том, как ты объяснишь, зачем пришел сюда.
ПЛАНЕТА
– Я пришел сюда, чтобы попытаться установить радиосвязь, и у меня нет времени на пустую болтовню, Фаррилл.
– Ты вовсе не собираешься устанавливать радиосвязь. Зачем? Ведь мы уже пытались связаться с ними из космоса – и безрезультатно. Так зачем же ты пришел сюда на самом деле, Джоунти?
Автарх сел напротив Байрона. Рука его покоилась на чемоданчике.
58
– Если у тебя есть сомнения, зачем ты пошел со мной?
Крајл Фишер видео је Игора Коропатског само у два наврата током три године од када је овај дошао на место које је претходно заузимао Танајама, поставши тако стварни — иако не титуларни — шеф пројекта.
– Чтобы узнать правду. Твой человек, Ризетт, говорил мне, что ты собираешься совершить эту маленькую прогулку, и советовал мне пойти с тобой. Я уверен, что приказывая ему посоветовать мне пойти с тобой, ты придумал какую-нибудь вескую причину. Я попался на эту удочку, и вот мы здесь.
Без тешкоћа га је, међутим, препознао када је улазни фотоуређај приказао његов лик. Коропатски је и даље био онај исти крупан, срдачан мушкарац. Имао је елегантно одело са великом, чупавом краватом по последњој моди.
– Так ты хочешь узнать правду? – насмешливо переспросил Автарх.
Што се Фишера тиче, он се одмарао током јутра и није био баш спреман да прима посете, али Коропатски је спадао у људе који се нису одбијали, чак и када би дошли ненајављени.
– Да. Я ее уже почти понял.
Фишер додирну једну дирку и на екрану испред посетиоца јави се карикатура ведрог домаћина (односно, домаћице, будући да је пол хотимице приказан неодређено) са једном благо подигнутом руком; био је то гест за који се, конвенционално, држало да значи „Само тренутак”, тако да му није била потребна никаква аудио пратња.
– Тогда поведай и мне, что же именно ты понял.
Фишер је тако добио неколико тренутака да се очешља и доведе одећу у ред. Могао је и да се обрије, али закључио је да би Коропатски сматрао даље оклевање увредљивим.
– Ты пришел, чтобы убить меня. Я здесь с тобой наедине, над нами нависает скала, и вполне может случиться так, что я полезу на нее, оступлюсь и упаду. Тебе не понадобится даже пользоваться оружием. Потом ты приведешь людей за моим трупом, и, возможно, даже похоронишь меня с почестями.
Врата клизнуше у страну и Коропатски уђе унутра. Осмехнувши се пријатно, он рече: „Добро јутро, Фишере. Знам да вам сметам.”
– И ты веришь в то, что говоришь?
„Не сметате ми, Управниче”, узврати Фишер, потрудивши се да звучи искрено, „али ако желите да видите др Венделову, она је, бојим се, код брода.”
– Да, но ты не застанешь меня врасплох. Мы оба безоружны, и я не думаю, что ты окажешься сильнее меня.
„Искрено говорећи”, забрунда Коропатски, „и мислио сам да ће бити тамо. У том случају, немам другог избора до да разговарам са вама. Смем ли да седнем?”
Правой рукой Байрон показал Автарху кукиш.
„Свакако, Управниче”, рече Фишер, прекоревши се што није понудио Коропатског да седне пре но што је то овај затражио. „Да ли сте за нешто освежавајуће?”
Джоунти рассмеялся.
„Нисам”, одврати Коропатски, потапшавши се по трбуху. „Сваког јутра се мерим и већ је то довољно да изгубим апетит — готово. Фишере, никада још нисам имао прилику да разговарам са вама, као мушкарац са мушкарцем. А желео сам то.”
– Может быть, мы все же займемся тем, зачем пришли сюда – радиосвязью?
„Драго ми је, Управниче”, промрмља Фишер, почевши да се осећа нелагодно. Шта ли је само наумио?
– Перестань дурачить меня. Я знаю, что ты хочешь убить меня.
„Наша планета је ваш дужник.”
– Я бы не советовал тебе повторять эти глупости. Щенок!
„Ако ви тако кажете, Управниче”, узврати Фишер.
– Слушай, – голос Байрона был громким и отчетливым. – Ты говорил, что послал бы меня на верную смерть – я имею в виду Родию – только для того, чтобы навлечь подозрения на Правителя?
„Били сте на Ротору пре но што је отишао.”
– Да.
„Пре четрнаест година, Управниче.”
– Это ложь. Твоей главной целью было, чтобы меня убили. Ты сообщил капитану родийского корабля, кто я на самом деле. Ты не думал, что я вообще попаду к Хенрику.
„Знам. Били сте ожењени на Ротору и добили сте дете.”
– Если бы я хотел убить тебя, Фаррилл, то мог бы подложить в твою комнату настоящую бомбу.
„Да, Управниче”, рече Фишер пригушеним гласом.
– Тогда это было бы сложнее представить как попытку тиранийцев убить меня.
„Али сте се вратили на Земљу непосредно пре но што је Ротор напустио Сунчев систем.”
– Я мог убить тебя в космосе, когда впервые попал на борт «Беспощадности».
„Да, Управниче.”
– Мог. Ты пришел вооруженный бластером, и нацелил его на меня. Но когда Ризетт узнал, кто я такой, для тебя стало невозможным убить меня. Твоя ошибка заключалась также в том, что ты не сказал сам своим людям, кто я такой. Не станешь же ты отрицать это, Джоунти?
„Земља је дошла до открића Суседне звезде на основу онога што вам је некада речено, а што сте поновили овде, као и на основу једне ваше опаске.”
Лицо Джоунти, без того белое от холода, побелело еще больше.
„Да, Управниче.”
– Даже сейчас я мог бы убить тебя. И что удержало бы меня?
„Ви сте били тај који је довео др Тесу Вендел са Аделије на Земљу.”
– Политика, Джоунти. На борту корабля находится Артемида из Хенриадов, и, мне кажется, сейчас она более важная персона, чем я. Убить меня в ее присутствии – означает проиграть так успешно начатую для тебя партию. Ты навсегда потеряешь надежду на успех в ее глазах.
„Да, Управниче.”
Джоунти вздохнул и сказал:
„Такође сте јој омогућили да ради овде сада већ више од осам година и да буде срећна, а?”
– Фаррилл, здесь холодно, а становится еще холоднее. Мне кажется, солнце заходит. Ты глуп и очень утомил меня. Все же я хотел бы знать: зачем, по-твоему, мне понадобилось убивать тебя?
Он се дубоко закикота и Фишер закључи да би га Коропатски, да су само седели ближе један другоме, мунуо мало лактом у слабине, сасвим у духу мушког разговора.
– По той же причине, по которой ты убил моего отца.
– Что?!
„Добро се слажемо, Управниче”, узврати Фишер опрезно.
– Думаешь, я поверил, когда ты обвинил беднягу Хенрика в предательстве? Думаешь, я считаю моего отца таким глупцом, чтобы он мог чересчур довериться Хенрику? Нет, Джоунти! Мой отец должен был очень доверять своему убийце, чтобы позволить ему приблизиться к себе.
Джоунти отступил назад и поддел ногой один из чемоданчиков. Тот раскрылся, и содержимое его вывалилось на землю.
„Али нисте се венчали.”
– Я вижу, у тебя разыгралась фантазия. Ты помешан на криминальных историях.
„Ја сам ожењен, Управниче.”
Байрон дрожал, но холод был здесь ни при чем.
„И раздвојен четрнаест година. Развод би се лако могао средити.”
– Мой отец был популярен среди твоих людей, Джоунти. Слишком популярен. Автарх не может допустить, чтобы кто-то имел больший авторитет, чем он. Ты избавился от соперника! А от меня хочешь избавиться потому, что боишься, будто я займу его место! – Его голос нарастал и постепенно перешел в крик. – Разве это неправда?
„Имам и кћер.”
– Нет.
„Која би и даље остала ваше кћер, чак и ако се поново ожените.”
Джоунти нагнулся за чемоданчиком.
„Била би то небитна формалност.”
– Я могу доказать, что ты ошибаешься. – Он открыл его. – Радиоснаряжение. Посмотри на него. Хорошенько посмотри.
„Па, можда.” Коропатски климну. „А можда је и овако боље. Знате да је надсветлосни брод спреман за полазак. Надамо се да ће лансирање бити почетком 2237.”
Байрон опустил взгляд на чемоданчик:
„То ми је казала др Вендел, Управниче.”
– Ну, и что это доказывает?
„Неуронски детектори су постављени и добро раде.”
Джоунти выпрямился.
„И то ми је речено, Управниче.”
– Ничего. А теперь внимательно взгляни на это.
Коропатски је држао једну шаку у другој у крилу и незграпно климао крупном главом. А онда, упути један брз поглед према Фишеру и рече: „Знате ли како раде?”
В руке он держал бластер.
Фишер одмахну главом. „Не, сер. Не знам ништа о начину на који брод функционише.”
– Я устал от тебя, Фаррилл. Я больше не хочу разговаривать с тобой.
Коропатски опет заклима главом. „Не знам ни ја. Нема нам друге до да верујемо на реч др Венделовој и нашим инжењерима. Једна ствар још недостаје, међутим.”
– Ты пронес бластер в чемоданчике с оборудованием! – Изумлению Байрона не было границ.
„Ох?” (Студена брижност проструја кроз Фишера. Предстоји ли то ново одлагање?) „Шта то недостаје, Управниче?”
– А почему бы и нет? Я могу себе это позволить. Я – Автарх Линганы, и я устал от постоянной необходимости выслушивать всяких Господ Вайдемоса. – И он приказал: – Вперед! Полезай на скалу!
„Комуникације. Човек би помислио да ако има начина да се брод креће брже од светлости, онда би такође требало да буде могуће упућивати таласе или неки други вид преношења порука брже од светлости. Колико се ја разумем, ваљда је лакше упутити надсветлосну поруку него кретати се надсветлосним бродом.”
Байрон, неотрывно глядя в дуло бластера, отступил на шаг.
„Ја не знам, Управниче.”
– Ты убил моего отца!
„Др Венделова ме, међутим, уверава да је обрнуто случај; да за сада не постоји метод делотворног надсветлосног комуницирања. Пре или касније ће га бити, каже она, али сада га нема, а она не жели да чека на његово проналажење, јер се то чекање може одужити.”
– Да, я убил его, – рассмеялся Автарх. – Я говорю тебе это только потому, что тебе недолго осталось жить.
„Ни ја не желим да чекам, Управниче.”
– И ты уже не раз пытался убить меня!
– Да. Та прав в своих допущениях. И чем сейчас это может помочь тебе? Вперед!
„И ја желим напредак и успех. Већ годинама чекамо и силно сам нестрпљив да видим како брод одлази и враћа се. Али то значи да када једном брод полети, више неће бити везе са њим.”
– Нет, – воскликнул Байрон. – Если собираешься стрелять, стреляй.
Он климну замишљено, а Фишер остаде у дискретној тишини. (Шта све ово значи? На шта ли стари медвед циља?)
Автарх раздраженно спросил:
Коропатски подиже поглед ка Фишеру. „Знате да се Суседна звезда креће у нашем правцу?”
– Ты думаешь, я не сделаю этого?
„Да, Управниче, чуо сам о томе, али, како изгледа, влада опште уверење да ће проћи покрај нас на довољно великој раздаљини, тако да нећемо претрпети њено дејство.”
– Я даже прошу тебя выстрелить.
„Управо такво уверење желимо да влада. Истина је, међутим, Фишере, да ће Суседна звезда проћи тако близу да значајно поремети Земљино орбитално кретање.”
– Хорошо, – Автарх прицелился в голову Байрона и спустил курок.
Фишер за тренутак остаде у шоку. „Уништиће планету?”
„Неће физички. Но, клима ће се толико променити да се на Земљи више неће моћи живети.”
„Је ли то извесно?” упита Фишер, неспреман да поверује.
19. …и потерпеть поражение
„Не знам да ли су научници икада извесни у било ком погледу. Али овде изгледа да је та извесност довољно снажна да нас нагна на предузимање извесних мера. Имамо пет хиљада година и већ радимо на надсветлосном лету — уз наду да ће дејствовати.”
Теодор Ризетт прятался за скалой. Он не хотел, чтобы его увидели раньше времени. Бластер он держал в кармане. Солнце благоприятствовало ему: если бы те, за кем он наблюдал, повернули головы в его сторону, оно светило бы им прямо в глаза, и его было бы трудно заметить.
„Ако др Вендел каже да хоће, Управниче, уверен сам да је тако.”
Он отлично слышал их голоса. Все же хорошо он придумал с этим встроенным микрофоном! Ризетт усмехнулся. Все идет по плану, только создатель этого плана явно не рассчитывал на присутствие здесь постороннего.
„Надајмо се да ваша увереност није неоснована. Но, чак и пет хиљада година уз надсветлосни лет није нека перспектива. Морали бисмо да саградимо сто тридесет хиљада Насеобина сличних Ротору како бисмо понели Земљиних осам милијарди житеља као и довољно биљака и животиња неопходних за нормално функционисање тих светова. То значи двадесет шест Нојевих ковчега годишње, почев од овог тренутка. И све уз претпоставку да се популација не повећа током наредних пет хиљада година.”
Артемида не видела бластер. Она не видела и двух фигур на скале. Пять минут назад она заметила Ризетта, и теперь следовала за ним. Но он шел слишком быстро. Догоняя его она дважды упала, но даже не почувствовала этого. При втором падении она рассекла ногу, и теперь за ней оставался багровый след.
„Можда можемо”, примети обазриво Фишер, „да остваримо просек од двадесет шест месечно. Наше искуство и стручност повећаваће се са протоком столећа, а популацију успевамо већ деценијама да контролишемо.”
Из последних сил она сжимала нейронный хлыст.
„Врло добро. Реците ми сад ово: ако житеље Земље пошаљемо у свемир у сто тридесет хиљада Насеобина, искористивши при том све ресурсе Земље, као и оне са Месеца, Марса и астероида, и препустимо Сунчев систем на гравитациону милост и немилост Суседне звезде, куда Насеобине треба да се упуте?”
Как привлечь к себе его внимание? Она крикнула:
„Не знам, Управниче”, узврати Фишер.
– Ризетт! – И вновь: – Ризетт!
„Мораћемо да пронађемо планете које би довољно наликовале Земљи, за смештај наше огромне популације, без потребе за сложеним и скупим тераформирањем. Морамо и о томе водити рачуна — и то већ сада, а не кроз пет хиљада година.”
Внезапно она споткнулась. Солнце светило ярко, но мир потемнел, сознание начало покидать ее. Артемида почувствовала, что касается земли, что хлыст выскальзывает из пальцев…
„Чак и ако не нађемо погодне планете, можемо да уведемо Насеобине на орбиту око прикладних звезда.” Фишер и нехотице начини кружну кретњу прстом.
Чьи-то руки подхватили ее. Она с усилием приоткрыла глаза.
„Драги мој човече, то не би ишло.”
– Байрон? – прозвучал еле слышный шепот.
„Уз сво уважавање, Управниче, ствар успева управо овде у Сунчевом систему.”
В ответ послышались слова, но это был голос не Байрона. Это голос Ризетта, поняла она.
„Нипошто. Овде, у Сунчевом систему, налази се једна планета на којој чак и данас, упркос свим Насеобинама, живи деведесет девет одсто припадника људске врсте. Ми смо и даље човечанство, а Насеобине су само својеврсно паперје које нас окружује. Може ли паперје самостално постојати? Немамо никакав доказ у том смислу, а ја мислим да не може.”
И тут сознание окончательно покинуло девушку.
„Можда сте у праву, Управниче.”
На лице Автарха было недоумение, как у ребенка, которому дали игрушку и тут же отобрали ее. Он вновь и вновь нажимал на спуск бластера, однако выстрел так и не раздался.
„Можда? Нема никакве сумње”, узврати Коропатски ватрено. „Насељивачи се праве да нас презиру, али ми им не излазимо из главе. Ми смо њихова историја. Ми смо њихов модел. Ми смо бујно врело коме се они непрекидно враћају да би се напојили снагом. Препуштени сами себи, они би убрзо згасли.”
Байрон сказал:
„Можда сте у праву Управниче, али тај опит никада није предузет. Никада се нисмо суочили са ситуацијом у којој би Насеобине покушале да постоје без неке планете…”
– Кажется, с твоим бластером что-то не в порядке?
„Али суочили смо се са таквом ситуацијом, бар у аналогији. У раној историји Земље људска бића насељавала су се на острвима, где су живела изоловано од матице. Ирци су се настанили на Исланду; Норвежани су се населили на Гренланду; побуњеници су се настанили на Питкерновом острву; Полинежани су се сместили на Ускршњим острвима. И какав је био исход? Колонисти су згасли, понекад чак потпуно ишчезли. Увек уследи стагнација. Никада се нигде није развила цивилизација изузев на континенталном подручју или на острвима у непосредној близини континенталног подручја. Човечанству су потребни простор, величина, разноврсност, обзорје, граница. Схватате?”
Автарх переводил взгляд с Байрона на оружие. С ужасом он обнаружил, что бластер разряжен. Теперь оружие было просто бесполезной игрушкой. Автарх отбросил его в сторону.
„Да, Управниче”, узврати Фишер. (Расправа има смисла до одређене тачке.)
– Око за око, – голос Байрона дрогнул.
Автарх, ничего не говоря, отступил назад.
„Према томе”, настави Коропатски, ставивши, поучно, кажипрст десне шаке на леви длан, „морамо пронаћи неку планету, бар једну планету за почетак. А то нас враћа на Ротор.”
Байрон медленно шагнул к нему.
Фишер изненађено подиже веђе. „На Ротор, Управниче?”
– Существует множество способов убийства, но я не буду удовлетворен, если смерть твоя наступит сразу. Тогда ты не успеешь ощутить ее. Это будет плохо. Думаю, я должен продлить этот процесс.
„Да. Шта се догодило са њима, током четрнаест година од када су отишли?”
Внезапно до его слуха донесся отчаянный крик:
„Др Вендел сматра да можда нису успели да преживе.” (Рекавши то, он осети како га прожима бол. Кад год би помислио на то, бол би био ту.)
– Ризетт! Ризетт! Не стреляй!..
„Знам. Разговарао сам са њом и без расправе сам прихватио то што је имала да каже. Али волео бих да чујем и ваше мишљење.”
В ту же минуту Автарх бросился на Байрона и повалил его на землю. Его пальцы пытались сдавить шею юноши. Байрону удалось вывернуться. Автарх отскочил в сторону, тяжело дыша и готовясь повторить попытку.
„Немам га, Управниче. Једино имам најискренију наду да су преживели. На Ротору ми је кћерка.”
Они вновь сцепились и покатились клубком по земле. Потом вскочили, держа каждый свой углекислотный цилиндр наперевес. Внезапно Автарх метнул цилиндр в сторону юноши, но не попал, и цилиндр с грохотом покатился по скале.
„Можда је и даље тамо. Размислите! Шта је то што их је могло уништити? Неки квар? Ротор није брод, већ Насеобина која пуних педесет година није имала озбиљне кварове. Превалила је пут кроз празни свемир све до Суседне звезде, а шта је безопасније од празног свемира?”
Это разозлило Байрона. Подскочив к Автарху, он рывком втащил его на вершину скалы, подталкивая к самому краю. Автарх уже чуть не потерял равновесие, но противник вовремя схватил его за руку.
„Минијатурна црна рупа, неоткривено астероидно тело…”
– Ты подошел слишком близко к краю, Джоунти. Я еще не хочу, чтобы ты умирал. Поэтому не торопись.
Джоунти застонал от бессильной злобы.
„Има ли доказа за то? Посреди су само нагађања, готово на граници вероватности, кажу ми астрономи. Да ли је Ротор могло да уништи неко особено својство хиперсвемира? Већ годинама вршимо опите са хиперсвемиром и нисмо му пронашли никакво опасно својство. Можемо, дакле, претпоставити да је Ротор безбедно стигао до Суседне звезде — ако су се уопште тамо упутили, а све говори у прилог томе да је неко друго одредиште крајње невероватно.
И тут прозвучал голос Ризетта:
„Волео бих да је тако — да су безбедно стигли.”
– Подожди!
„Али онда се јављају питања: ако је Ротор безбедан крај Суседне звезде, шта тамо ради?”
– Убей этого человека, Ризетт! Убей его! – заверещал Автарх. В нем возродилась надежда.
„Бивствује.” (Било је то негде на средокраћи између тврдње и питања.)
Ризетт медленно поднял оружие и прицелился.
„Али како? Кружи око Суседне звезде? Једна самотна Насеобина на бескрајном, такође самотном путовању око звезде црвеног патуљка? Нисам сигуран. Угасили би се и тога би убрзо и сами постали свесни. Сигуран сам да би се брзо угасили.”
– Как ты думаешь, – спросил Байрон, – почему твой бластер оказался разряженным, Джоунти?
„Односно, умрли? Је ли то ваш закључак, Управниче?”
– Что?! – Автарх растерянно заморгал.
„Није. Одустали би и вратили се натраг. Признали би пораз и вратили се у безбедно окриље. Међутим, они то нису учинили, а знате ли шта ја мислим? Мислим да су пронашли настањиву планету код Суседне звезде.”
– Твой бластер разрядил не я, Джоунти. Так кто же? Кто сейчас целится в тебя, Джоунти? Не в меня, Джоунти, в тебя?
„Али никаква настањива планета не може да кружи око једне звезде црвеног патуљка, Управниче. Јавља се недостатак енергије, осим ако се одвећ не приближите, али тада су прејаки плимски ефекти.” Он застаде, а онда промрмља, постиђено. „Др Вендел ми је то објаснила.”
Повернувшись к Ризетту, Автарх процедил:
„Да, и мени су астрономи то објаснили. Али”, он одмахну главом, „искуство ме је научило да без обзира на то колико научници чврсто верују да су у праву, природа увек има неки начин да их изненади. У сваком случају, схватате ли због чега вам допуштамо да пођете на ово путовање?”
– Предатель!
„Да, Управниче. Ваш претходник ми је обећао да ћу поћи у знак захвалности за учињене услуге.”
– Не я, сэр, – громко возразил Ризетт. – Предатель тот, кто способствовал смерти Господина Вайдемоса.
– Это не я, – закричал Автарх. – Если это сказал тебе он, то он лжет!
„Ја имам још бољи разлог. Мој претходник, који је био велики човек, човек достојан дивљења, такође је пред крај био болесни старац. Његови непријатељи сматрали су да је постао параноичан. Веровао је да су на Ротору знали да је Земља у опасности, али да су отишли не упозоривши нас претходно на то, зато што су желели да Земља буде уништена. Сматрао је да Ротор због тога мора бити кажњен. Но, њега више нема, а ја сам овде. Ја нисам ни стар, ни болестан, ни параноичан. Уз претпоставку да је Ротор безбедан и да се налази крај Суседне звезде, ми му нипошто нећемо наудити.”
– Это сказал мне ты сам. Я не только разрядил твое оружие, но и снабдил тебя микрофоном, который позволял слышать каждое твое слово и мне, и остальным членам команды. Теперь все знают, кто ты есть на самом деле.
„То ми је мило, али није ли посреди нешто о чему треба да разговарате са др Венделовом, Управниче. Она ће бити капетан брода.”
– Я твой Автарх!
„Др Вендел је Насељивач. Ви сте одани Земљанин.”
– Но также и величайший из предателей.
„Др Вендел је годинама одано радила на пројекту надсветлосног лета.”
Теперь Автарх лишь молча переводил глаза с одного на другого. К нему вернулось самообладание. Он холодно спросил:
„Изван је сваке сумње да је она била одана пројекту. Али је ли одана Земљи? Можемо ли се ослонити на њу да ће у свему поштовати Земљине намере према Ротору?”
– Если даже это и правда, что можно изменить? Ничего. Мы сейчас находимся на одной из планет Туманности. Эта планета должна быть мятежным миром, и только мне известны ее координаты.
„Смем ли да упитам, Управниче, какве су тачно Земљине намере према Ротору? Како видим, одустало се од кажњавања Насељивача због тога што нас нису упозорили.”
Он все еще пытался играть роль вождя.
– Ты назовешь их нам, – сказал Байрон.
„Тачно. Оно што сада желимо јесте удруживање, људско братство, само најлепша осећања. Када се успостави пријатељство, морате се брзо вратити са што је могуће више информација о Ротору и његовој планети.”
– Никогда!
„Уверен сам да ће др Вендел, ако јој се то каже — ако јој се то објасни — поступити по налогу.”
Байрон обратился к Ризетту:
Коропатски се закикота. „Човек би то помислио, али знате како је. Она је жена која више није у првом цвету младости. Згодна жена — не налазим јој никакав недостатак — али већ је у педесетим годинама.”
– Отправь его на «Беспощадность».
Ризетт тихо сказал:
„Па шта?” (Фишер се осетио увређен.)
– Леди Артемида…
– Так это она кричала? Где она?
„Она мора знати да ће нам, када се врати са животно важним искуством успешног надсветлосног лета, бити драгоценија него икада раније; да ће бити потребна као пројектант новијих, бољих, савршенијих надсветлосних летелица; да ће морати да обучава младе људе који ће бити будући надсветлосни пилоти. Биће сасвим сигурна да јој више никада неће бити допуштено да се отисне кроз хиперсвемир, будући да ће бити одвећ драгоцена да бисмо је смели ризиковати. Према томе, пре но што се врати, може доћи у искушење да се упусти у даље истраживање. Можда се неће тако лако лишити узбуђења које доноси сусрет са новим звездама и отварање нових обзорја. Али ми јој не смемо допустити да се изложи још једном ризику поред овога везаног за стизање до Ротора, прикупљање информација, и повратак. Не смемо такође допустити ни губљење времена. Да ли разумете.” Глас му постаде опор.
– Все в порядке. Она вышла без углекислотного цилиндра. Углекислый газ замедлил ее кровообращение, и тело автоматически ослабло. Она пыталась бежать, и это еще ухудшило положение.
Фишер прогута пљувачку. „Уверен сам да немате стварног разлога…”
– Зачем же она догоняла тебя? Чтобы убедиться, что ее дружок не умер?
„Имам све разлоге. Др Вендел је увек била у деликатном положају овде — као Насељивач. То схватате, надам се. Од свих људи на Земљи о њој највећма зависимо, а она је Насељивач. Морала је бити подвргнута подробном психолошком посматрању. Обимно је проучена, уз њено знање и без њега, и ми смо прилично уверени да ће се она, уколико јој се укаже прилика, отиснути у даља истраживања. А при том неће бити у вези са нама. Нећемо знати где се налази ни шта ради. Нећемо знати чак ни да ли је жива.”
– Да, именно для этого, – ответил Ризетт. – Только она думала, что я человек Автарха и собираюсь убить тебя. Я отправлю на корабль эту крысу, а ты, Байрон…
„Зашто мени све то причате, Управниче?”
– Да?
„Зато што знамо да имате велики утицај на њу. Ви можете управљати њоме — ако сте чврсти.”
– Возвращайся как можно скорее. Он все же остается Автархом Линганы, и тебе, возможно, придется поговорить с командой. Трудно решиться оборвать жизнь своего господина… Она за той скалой. Поспеши же к ней, пока она не замерзла до смерти. Ее нельзя оставлять там.
„Мислим да, можда, прецењујете мој утицај, Управниче.”
Артемида приходила в себя, когда послышались его торопливые шаги.
„Сигуран сам да га не прецењујемо. И ви сте били подвргнути испитивању и ми одлично знамо колико је добра докторка везана за вас — можда и више него што то сами увиђате. Такође знамо да сте одани син Земље. Могли сте отићи са Ротором, остати са супругом и кћерком, али вратили сте се на Земљу по цену да их изгубите. Учинили сте то, штавише, знајући да ће вас мој претходник, Управник Танајама, сматрати кривим за неуспех у прибављању информација о хиперпогону, што је могло да вас стаје каријере. Мени је драго што могу да се ослоним на вас да ћете се побринути око тога да др Вендел буде под строгом контролом, да нам се брзо вратите, као и да овога пута — овога пута — прибавите информације које су нам потребне.”
– Как ты?
„Покушаћу, Управниче”, узврати Фишер.
– Спасибо, немного лучше. Прости, что доставляю тебе столько хлопот.
„Кажете то са призвуком сумње у гласу”, примети Коропатски. „Молим вас да увидите важност онога што вас молим да учините. Морамо тачно знати шта је то што раде, колико су јаки, као и каква је та планета. Када једном све то будемо знали, знаћемо шта нама ваља чинити, колико јаки ми морамо бити и за какав живот ми морамо бити приправљени. Јер, Фишере, ми морамо имати једну планету и то сада. А немамо другог избора до да узмемо планету од Ротора.”
Они стояли, глядя друг на друга, и между ними шел беззвучный диалог.
„Ако она постоји”, узврати Фишер храпавим гласом.
Потом Байрон сказал:
„Боље да постоји”, рече Коропатски. „Опстанак Земље зависи од тога.”
– Я знаю, что мы не сможем повернуть время вспять, и то что сделано – сделано. Но я хочу, чтобы ты меня поняла.
– Я только и делала все эти дни, что пыталась понять. Ты снова будешь говорить о моем отце?
ЖИВОТ
– Нет. Я знаю, что твой отец невиновен. Автарх оклеветал его. Моего отца убил он сам, и теперь, я думаю, ты не сможешь простить меня. Я знал, что он домогается тебя, Арта! Ты являлась объектом его матримониальных устремлений. Имя Хенриады для его целей было куда важнее имени Вайдемоса! Я оказался ненужным. Он решил, что ты в его руках, и он может смело избавиться от меня. Тогда мы с Ризеттом разработали наш план.
– И ты любил меня все это время?
59
– Неужели ты сама не знаешь этого, Арта?
Сивер Џенар лагано отвори очи и зажмирка. Имао је у први мах мало потешкоћа са довођењем погледа у жижу, тако да није јасно могао да разабере оно што му се налазило у видном пољу.
– Почему же ты тогда не поделился со мной своими планами?
Слика се полако изоштрила и Џенар ускоро препозна Ренеј Д\'Обисон, главног неурофизичара у Куполи.
– Это была не твоя борьба, а моя. Если бы Автарх убил меня, ты бы, возможно, перестала меня ненавидеть. Ты могла бы выйти за него замуж, быть счастлива…
„Марлена?” прозбори Џенар слабашним гласом.
– И теперь ты боишься, что я буду ненавидеть тебя за то, что ты победил.
Д\'Обисонова је изгледала смркнуто. „С њом је, како изгледа, све у реду. Ти си тај који ме тренутно забрињава.”
– А ты могла бы ненавидеть меня?
Плима страха преплави Џенар и он покуша да је одагна својим смислом за црни хумор. „Мора да је горе него што сам мислио ако је ово преда мном анђео куге.”
Она тихо сказала: