Аркадије и Борис Стругацки

Тахмасиб



ПРОЛОГ

Докотрља се огромни црвено-бели аутобус. Путнике позваше да поседају.“ Но, па, идите“, рече Дауге.

Биков прогунђа: „Имамо времена. Док сви поседају…“

Испод ока погледао је како се путници један за другим, без журбе пењу у аутобус. Било их је стотинак.

„То ће потрајати најмање петнаест минута“, достојанствено примети Гриша.

Биков га строго погледа:

„Закопчај кошуљу.“

„Али, тата, врућина је“, рече Гриша.

„Закопчај кошуљу“, понови Биков. „Не иди раздрљен.“

„Не угледај се на мене“, додаде Јурковски. „Ја могу, али ти — још не.“

Дауге га погледа и обори очи. Није хтео да посматра Јурковског — његово самоуверено, млохаво лице, са гадљиво опуштеном доњом усном, тешку ташну са монограмом и раскошно одело од порозне стереосинтетике. Боље је ипак било гледати у високо, прозрачно небо, без иједног јединог облачка, чак и без птица — над аеродромом су их растеривали ултразвучним сиренама.

Биков млађи је под будним оком Бикова старијег закопчавао оковратник. Јурковски чезнутљиво рече:

„У стратоплану ћу затражити флашу минералне воде…“ Биков старији подозриво упита:

„Јетра?“

„Зашто баш мора да буде јетра?“ одговори Јурковски. „Једноставно ми је врућина.

И време је да већ једном заувек схватиш да минерална вода при нападу јетре не помаже.“

„Да ли си барем узео своје пилуле?“ упита Биков.

„Шта си се прикачио за њега?“ рече Дауге.

Сви га погледаше. Дауге спусти поглед и рече кроз зубе:

„Молим те, Владимире, пази да не заборавиш — писмо треба предати Арнаутову чим стигнете на Сирт.“

„Ако је Арнаутов на Марсу“, рече Јурковски.

„Разуме се. Ја те само молим да не заборавиш.“

„Подсетићу га“, обећа Биков.

Заћутали су. Људи је испред аутобуса већ било мање.

„Знате шта, идите ви, време је“, рече Дауге.

„Да, време је да кренемо“, уздахну Биков. Пришао је Даугеу и загрлио га. „Не тугуј, Јоаничу“, рече тихо. „До вђења. Не тугуј.“

Чврсто је стезао Даугеа дугачким, кошчатим прстима. Дауге га лако одгурну.

„Желим вам добру плазму“, промрмља.

Стегао је руку Јурковском. Јурковски затрепта; нешто је хтео да каже, али само облизну усне. Нагао се, подигао са траве своју прекрасну ташну, почео да је врти у рукама и поново је спустио на траву. Дауге га није гледао.

Јурковски поново подиже своју ташну.

„Не клони духом, Григорије“, рече патетичним гласом.

„Потрудићу се“, суво одговори Дауге.

Са стране, Биков је давао последња упутства сину. „Док сам на путу, буди стално са мамом. И никаквих, тамо, подводних забава.“

„Добро, тата.“

„Никаквих рекорда.“

„Добро, тата, не брини.“

„Мање мисли на девојке, више на маму.“

„Добро, тата.“

Дауге тихо рече:

„Ја идем.“

Окренуо се и пошао према згради аеродрома. Јурковски га је гледао како се удаљава. Дауге је био мали, погурен, јако стар.

„До виђења, чика-Волођа“, рече Гриша.

„До виђења, мали“, рече Јурковски. Гледао је како се Дауге удаљава. „Посећуј га. Једноставно сврати код њега на чај — и ништа више. Он те воли.“

Гриша климну главом. Јурковски му подметну образ, потапша га по рамену и са Биковом крете ка аутобусу. Тешко се попео уз степенице, сео на фотељу поред Бикова и рекао:

„Било би добро кад би лет одложили. Биков га запрепашћено погледа.“

„Који лет? Наш?“

„Да, наш. Даугеу би било лакше. Или да барем и нас лекари прогласе за неспособне.“

Биков засопта, али оћута. Кад аутобус крете, Јурковски проговори:

„Чак није хтео ни да ме загрли. Добро је и урадио. Без њега немамо због чега да летимо. То није лепо. Ни поштено.“

„Престани“, рече Биков.

Дауге се пео уз гранитне степенице аеродрома и осврнуо за собом. Црвена мрља аутобуса је већ нестајала на ивици хоризонта, где су се у ружичастој измаглици виделе коничне силуете летелица за вертикално узлетање. Гриша упита:

„Куд да вас одвезем, чика-Гриша? У институт?“

„Може и у институт“, одговори Дауге.

Никуд ми се не иде, помисли он. Баш никуд. Како ми је тешко… Никада нисам могао ни да помислим да ће ми бити тако тешко. Јер, није се десило ништа ново или неочекивано. Све је одавно познато и прорачунато. На време је све преживљено, јер ко хоће да изгледа као слабић? Једном речју — све је праведно и поштено. Педесет и две године му је. Четири пута озрачен. Истрошено срце. Лоши живци. Па чак ни крв није његова. Због тога га никад не узимају, увек га проглашавају за неспособног. А Волођу Јурковског узимају. А теби, кажу, Григорије Јоаничу, довољно је и то што једеш оно што ти дају, и што спаваш тамо где те положе да спаваш. Време је кажу, Григорије Јоаничу, да учис млађе. А чему да их учим? Дауге испод ока погледа Гришу. Како је само здрав и јак! Да их учим смелости? Или можда здрављу? А ништа друго, у суштини, није ни потребно. Тако, сад остајеш сам. Са још стотинак чланака, који су већ застарели. И неколико књига, које брзо старе. Ту је и слава, која стари брже од свега.

Окренуо се и ушао у бучни, прохладни хол. Гриша Биков је корачао крај њега.

Кошуља му је била раскопчана. У холу се чуо жамор и шуштање новина. На великом екрану, који је заузимао пола зида, приказиван је некакав филм: неколико људи је, заваљено у фотеље, посматрало филм, држећи крај ушију кутијице фонодемонстратора. Дебели странац источњачког типа мувао се крај бифеа-аутомата.

Крај улаза у бар Дауге се наједном заустави.

„Да свратимо и попијемо нешто, имењаче“, рече. Гриша га погледа зачуђено и са жаљењем.

„Зашто, чика-Гриша?“ упита. „Зашто? Не треба.“

„Мислиш да не треба?“ замишљено упита Дауге.

„Разуме се да не треба. Ничему не води, часна реч.“ Дауге га погледа искрвивши главу.

„Да можда не замишљаш“, љутито рече, „да сам се опустио због тога што нисам пошао са њима? Па шта, зар не могу да живим и без тих тајанствених бездана и простора? Извини, голубићу! Баш ме брига за сва та пространства! Али, ево шта: остао сам сам… Разумеш? Сам! Први пут у животу «сам»!“

Гриша се нелагодно осврну. Дебели странац их је посматрао. Дауге је говорио тихо, али се Гриши чинило да их чује цео хол.

„Зашто сам остао сам? Због чега? Зашто су баш мене… зашто баш ја морам да будем сам? Јер, ја нисам најстарији, имењаче. Михаило је старији, а и твој отац такође…“

„Чика Миша је такође кренуо на последњи лет“, збуњено напомену Гриша.

„Да“, сложио се Дауге. „Наш Миша је остарео… Но, одемо, попићемо нешто.“

Ушли су у бар. У бару није било никога, само је за столом крај прозора седела једна лепа жена. Седела је над празном чашом наслонивши подбрадак на испреплетене прсте и кроз прозор гледала на бетонску писту аеродрома.

Дауге се одједном заустави и тешко наслони на најближи сточић. Није је видео двадесет година, али је одмах препознао. Грло му се осушило и стегло.

„Шта вам је, чика-Гриша?“ узнемирено га упита Биков млађи.

Дауге се исправи.

„Ово је моја жена“, мирно рече. „Идемо.“

Каква сад још жена, са страхом помисли Гриша.

„Можда ће бити боље да вас причекам у колима“, упита.

„Глупости, глупости“, рече Дауге. „Да јој приђемо.“

Приђоше сточићу крај прозора.

„Здраво, Маша“, рече Дауге.

Жена подиже главу. Очи јој се раширише. Лагано се завали на наслон столице.

„Ти… ниси одлетео?“ рече она.

„Нисам.“

„Поћи ћеш касније?“

„Не. Остајем овде.“

Наставила је да га посматра широко отворених очију. Трепавице су јој биле јако нашминкане. Под очима се видела мрежа борица. А кожа на њеном, некада глатком, врату била је опуштена.

„Шта то значи — остајеш?“ неповерљиво га упита. Он се ухвати за наслон столице.

„Можемо ли да седнемо?“ упита. „Ово је Гриша Биков. Син Бикова.“

Тада се она насмеши Гриши оним навикнутим, обећавајућим, заносним осмехом, који је Дауге толико мрзео.

„Драго ми је“, рече. „Седите, момци.“

Гриша и Дауге седоше.

„Ја сам Марија Сергејевна“, рече она разгледајући Гришу. „Ја сам сестра Владимлра Сергејевича Јурковског.“

Гриша спусти очи и наклони се.

„Познајем вашег оца“, наставила је. Престала је да се смешка. „Ја сам му обавезна за много шта, Григорије… Алексејевичу…“

Гриша је ћутао. Осећао се нелагодно. Ништа није схватао. Дауге рече напрегнутим гласом:

„Шта ћеш да пијеш, Маша?“

„Џејм“, одговори она, осмехујући се својим заносним осмејком.

„То је сигурно јако?“ упита Дауге. „Уосталом, свеједно. Гриша, молим те, донеси два џејма.“

Посматрао је. Гледао је њене глатке, поцрнеле руке, разголићена, такође поцрнела рамена, лаку, светлу хаљину са једва нешто дубљим изрезом него што је волео. Она се одлично сачувала за своје године, а коса јој је била иста као и некада — бронзане боје, без иједне седе длаке; тешка, дуга, била је уплетена у кику и завијена у пунђу какву више нико не носи. Насмешио се, лагано откопчао мантил и скинуо топли шлем са главе.

Њено лице се тргло кад је угледала његову голу главу са ретком седом косом крај ушију. Он се на то поново насмешио.

„Но, као што видиш, сусрели смо се“, рекао је. „А шта ћеш ти овде? Чекаш некога?“

„Не“, одговори она. „Никога не чекам.“ Погледала је кроз прозор, и он је наједном схватио. „Испраћала си“, тихо је рекао.

Климнула је главом.

„Кога? Није могуће — нас?“

„Да.“

Срце престаде да му куца.

„Мене?“ упитао је тихо. Уто је пришао Гриша и ставио на сто две замагљене ледене чаше.

„Не“, одговори она.

„Волођу?“ упитао је са горчином.

„Да.“

Гриша се тихо удаљи.

„Какав мио дечак“, рече она. „Колико му је година?“

„Осамнаест.“

„Зар осамнаест? Интересантно! Знаш, он уопште не личи на Бикова. Чак није ни риђ.“

„Да, време пролази“, рече Дауге. „Чак ни ја више не летим.“

„Зашто?“ равнодушно га упита.

„Здравље.“

Брзо је бацила поглед на њега.

„Да, не изгледаш баш најбоље. Реци…“ она је поћутала. „И Биков ће сигурно ускоро престати да лети?“

„Шта?“ упита је он зачуђено.

„Не волим кад Волођа одлази на лет без Бикова“, рекла је она гледајући кроз прозор. Поново је поћутала. „Много се бојим за њега. Ти га бар добро познајеш.“

„А какве везе са тим има Биков?“ упита је Дауге злобно.

„Са Биковом је сигурно“, одговори она једноставно. „Но, а како стоје твоје ствари, Григорије? Некако ми је то чудно — да ти више не летиш.“

„Радићу у институту“, одговори Дауге.

„Радити“, одмахнула је главом. „Радити… Погледај на шта личиш.“

Дауге се осмехну.

„Зато се ти уопште ниси променила. Удата?“

„Одакле ти таква идеја?“ побуни се она.

„Ја сам такође остао нежења.“

„Не чуди ме.“

„Зашто?“

„Ти ниси за брак.“

Дауге се некако неприродно насмеја.

„Не нападај ме“, рече он. „Ја сам хтео само да поразговарамо.“

„Раније си умео да будеш интересантнији.“

„Зар сам ти већ досадио? Разговарамо тек пет минута.“

„Не, зашто?“ учтиво је рекла. „Ја те слушам са великим задовољством.“

Заћутали су. Дауге је сламком мешао течност у чаши.

„А Волођу пратим увек“, рече она. „Имам другове у управи и увек знам када ћете полетети. И одакле. И увек вас пратим.“ Извукла је сламку из чаше, измрвила је прстима и бацила у пепељару. „Он је једини човек који ми је близак у вашем суманутом свету. Он ме не трпи, али ипак — он је једини човек који ми је близак.“ Подигла је чашу и попила неколико гутљаја. „Суманути, луди свет. Глупо доба“, рече уморно. „Људи су потпуно заборавили како се живи. Рад, рад, рад…

Сав смисао живота је у раду. Сви стално нешто траже, нешто граде. Зашто? Ја схватам, то је све било потребно раније, кад ничега није било довољно. Кад је то била економска борба. Кад је још требало доказивати да ми можемо да радимо не само исто већ и боље од њих. Доказали смо. А борба се наставила. Некаква потајна, невидљива. Ја је не схватам. Можда ти то схваташ, Григорије?“

„Схватам“, рече Дауге.

„Ти си увек све схватао. Ти си увек схватао свет у коме живиш. И ти, и Волођа, и тај досадни Биков. Понекад мислим да сте сви ви јако ограничени људи. Ви једноставно нисте у стању да поставите питање «зашто»?“ Поново је попила неколико гутљаја. „Знаш, недавно сам се упознала с једним учитељем из школе.

Он учи децу страшним стварима. Он их учи да је много интересантније радити него забављати се. И — деца му верују. Да ли схваташ? Па то је страшно! Ја сам разговарала са његовим ученицима. Учинило ми се да ме они презиру. Зашто? Због тога што хоћу да проживим свој једини живот онако како ја то хоћу? Због тога што желим да уживам у стварима које волим?“

Дауге је одлично замислио тај разговор Марије Јурковске с петнаестогодишњим дечацима и девојчицама из рејонске школе. Како да то схватиш, помислио је. Како можеш да схватиш, мислио је он, како недељама и месецима удараш главом о зид, исписујеш гомиле папира и десетине километара прелазиш по кабинету или пустињи и стално ти се при томе чини да решења нема, и да си ти обичан глупи црв, и ти чак више не верујеш да то мора тако, а онда наступа онај диван тренутак кад на крају откриваш капијицу у зиду, и још један зид остаје за тобом, и ти си поново бог, и васиона ти је поново на длану. Уосталом, то чак не мора ни да се схвати.

То треба осетити. Рекао је:

„Они такође хоће да проживе свој живот онако како то желе. А ви хоћете две различите ствари.“

Реско му се успротивила:

„А шта ако сам у праву ја?“

„Не“, рече Дауге. „У праву су они. Они не поставијају питање «зашто»?“

„А можда они једноставно нису у стању да широко мисле?“

Дауге се осмехну. Шта ти знаш о ширини мисии, помисли он.

„Ти пијеш хладну воду кад је врућина“, рече он стрпљиво, „и не питаш «зашто».

Једноставно пијеш, и осећаш се добро…“

Прекинула га је:

„Да, мени је добро. И дајте ми да пијем моју хладну воду, а они нека пију своју!“

„Нека“, мирно се сложи Дауге. Он са чуђењем и радошћу осети да његова неподношљива туга лагано нестаје. „Ми и нисмо говорили о томе. Тебе интересује ко је у праву. Добро. Човек — он више није животиња. Природа му је дала разум.

А разум неизбежно мора да се развија. А ти гасиш, уништаваш у себи разум.

Намерно га уништаваш. Ти си томе посветиила цео свој живот. А постоји још много људи на Планети који уништавају свој разум. Они се зову малограђани.“

„Хвала.“

„Нисам хтео да те увредим“, рече Дауге. „Али, мени се учинило да ти хоћеш да вређаш нас. Ширина погледа… Какву ви можете имати ширину погледа?“

Испила је до краја своју чашу.

„Ти данас лепо говориш“, приметила је злобно се смешкајући. „Све тако дивно објашњаваш. Буди онда добар, па ми, молим те, објасни још једну ствар. Цео живот си радио. Цео живот си развијао свој разум, прелетао си преко обичних земаљских задовољстава.“

„Никад нисам прескакао преко обичних овоземаљских задовољстава“, рече Дауге.

„Ја сам чак био и дангуба.“

„Нећемо се свађати“, рече она. „По моме мишљењу, прелетао си. А ја сам целог живота уништавала свој разум. Ја сам се целог живота бавила тиме што сам гајила своје инстинкте. А ко је од нас сада срећнији?“

„Разуме се, ја“, рече Дауге. Она га весело погледа и насмеја се.

„Не“, рече. „Ја. У најгорем случају — обоје смо несрећни. Неталентована кукавица — тако ме, уколико се не варам, зове Волођа? — или трудољубиви мрав — крај је исти: старост, усамљеност, празнина. Ја ништа нисам добила, а ти си све изгубио. У чему је разлика?“

„Питај Гришу Бикова“, мирно рече Дауге.

„О, они!“ она са ниподаштавањем одмахну руком. „Знам шта ће они рећи. Не, мене интересује шта ћеш рећи ти! И не сада, када су напољу сунце и људи, већ ноћу, кад дође несаница и кад су око тебе само твоји вражји талмуди, и непотребно камење с непотребних планета, и телефон који ћути, и више ништа: напред нема ништа…“

„Да, дешава се“, рече Дауге. „То се свима дешава.“

Наједном је све то замислио — и телефон који ћути, и оно ништа испред себе — али не и талмуде и камење већ флашице са водицама за козметику, мртав бљесак златног накита и неумољиво огледало. Ја сам свиња, помисли оптужујући самога себе.

Самоуверена и равнодушна свиња. А њој је потребна помоћ!

„Да ли ћеш ми дозволити да данас дођем к теби?“ упита је.

„Не.“ Устала је. „Данас имам госте.“

Дауге одгурну чашу, коју није ни дотакао, и такође устаде. Узела га је под руку и изишли су у хол. Он се трудио да не храмље.

„Куда ћеш сад?“ упита је.

Зауставила се пред огледалом и поправила фризуру, на којој уопште није имало шта да се поправља.

„Куда?“ поновила је питање. „Некуда. Јер ја још немам педесет и за сада мој свет још увек припада мени.“

Спустили су се низ степенице на трг обасјан сунцем.

„Могао бих да те одвезем…“ рече Дауге.

„Хвала, имам своја кола.“

Без журбе је ставио шлем на главу, проверио да му случајно однекуд не дува у уши, и закопчао мантил.

„До виђења, стари“, рекла је она.

„До виђења“, рекао је он, нежно се смешкајући. „Извини ако сам био суров… Ти си ми данас много помогла…“

Она га погледа ништа не схватајући, слеже раменима и пође ка својим колима.

Дауге је посматрао како корача њишући се у куковима, задивљујуће витка, горда и јадна. Имала је диван ход, и још је била згодна, чак јако згодна. За њом су се освртали. Дауге помисли са сетном злобом: Ето. То је цео њен живот. Завити тело у скупе и лепе хаљине и привлачити погледе. Много има таквих, и жилави су.

Гриша Биков је седео у колима, налакћен на волан, и читао дебелу књигу. Радио је био укључен и дугме је било окренуто до краја. Гриша је волео јаке звуке.

Дауге је ушао у кола, искључио радио и извесно време седео ћутке. Гриша је оставио књигу и упалио мотор. Дауге је рекао гледајући испред себе:

„Живот даје човеку, имењаче, три радости. Пријатеља, љубав и рад. Свака од тих радости одвојено — не вреди много. Али, како се оне ретко налазе заједно!“

„Без љубави се, разуме се, може“, замишљено је рекао Гриша.

Дауге га брзо погледа.

„Да, може се“, сложио се. „Али то само значи да ће човек имати једну радост мање, а њих је свега три.“

Гриша оћута. Чинило му се да је непоштено да ступа у спор који је безнадежан за противника.

„У институт“, рекао је Дауге. „И потруди се да стигнемо до један. Да не закаснимо.“

„Не, брзо ћу.“

Кола су изашла на пут.

„Чика-Гриша, да вам не дува?“ упита Гриша Биков. Дауге шмркну и рече:

„Да, брате. Да затворимо прозоре…“

МИРЗА-ЧАРЛЕ: РУСКИ МОМАК

Дежурна за превоз путника је сажаљевала Јуру Бородина. Ничим није могла да му помогне. Редовна путничка линија са системом Сатурна није постојала. Није постојала чак ни редовна теретна линија. Теретњаци-аутомати су летели свега два три пута годишње, а бродови са посадом — још ређе. Дежурна је два пута постављала питање електронском диспечеру, прелистала је неки дебели приручник, неколико пута телефонирала некоме, али све је било узалуд.

Јура је вероватно изгледао веома несрећно, јер му она на крају сажаљиво рече:

„Не треба очајавати, голубићу. То је веома далека планета. И шта ћете уопште тако далеко?“

„Заостао сам од своје групе“, изгубљено одговори Јура. „Најлепше вам хвала.

Идем. Можда још негде…“

Окренуо се и пошао ка излазу опустивши главу, посматрајући излизани пластични под под својим ногама.



„Станите, голубићу“, викну му дежурна. Јура се, одмах окрете и пође натраг.

„Знате, голубићу“, рече дежурна неодлучно, „понекад постоје и специјални летови.“

„Одиста?“ с надом упита Јура.

„Да, али о њима се у управи не зна.“

„А да ли могу да ме поведу на тај специјални лет?“

„Не знам, голубићу. Ја чак не знам ни где можете да сазнате за такав специјални лет. Можда код начелника ракетодрома?“ Упитно га је погледала.

„Код начелника ме сигурно неће пустити“, тужно је рекао Јура.

„А ви покушајте.“

„Хвала“, рече Јура. „До виђења. Покушаћу.“

Изишао је из управе транспорта и осврнуо се око себе.

Са десне стране, над зеленим крошњама дрвећа, у беличасто, врело небо дизала се зграда хотела. Са леве стране на сунцу је блештала огромна стаклена купола. Ту куполу Јура је видео још са аеродрома. Са аеродрома се видела само та купола и златна игла хотела. Јура је, наравно, упитао шта је то, и кратко су му одговорили: „СЕУК.“ А шта је то СЕУК, није знао.

Тачно поред зграде управе пролазио је широки пут посут крупним црвенкастим песком. На песку су се видели трагови многих ногу и аутомобилских гума. Са обе стране пута су се налазили бетонски јаркови, крај којих су цветали багреми. На двадесетак корачаја од улаза у управу, у сенци багрема, налазио се мали, квадратни бели атомокар. Над блиставим стаклом ветробрана видели су се плави шлемови са белим натписом: INTERNATIONAL POLICE. MIRZA-CHARLE.[1]



Минут-два Јура је стајао неодлучно. Испрва на путу није било никога. А онда се однекуд са десне стране широко корачајући појавио неки препланули човек у белом оделу. Кад је дошао до Јуре, зауставио се, скинуо са главе огромну беретку и почео да маше њом испред лица. Јура га је знатижељно погледао.

„Фруће!“ рече човек у белом оделу. „А како ти?“ Говорио је са јаким страним акцентом.

„Баш врућина“, сложи се Јура.

Човек у белом оделу навуче беретку на косу избледелу од сунца и извуче из џепа пљоснату стаклену чутурицу.

„Гуц-немо?“ рече раширивши уста од увета до увета.

Јура одмахну главом.

„Не пијем“, рече.

„Такоће ја не пијам“, објави човек у белом оделу и врати чутурицу у џеп. „Али увек има уиски, ако хоће пити.“

Јура поче да се смеје. Човек му се допадао.

„Фрућина“, још једном рече човек у белом оделу. „То наша несрећа. Мећунаротни ракетотром на Гренланту — и ја тамо смрзавам. Мећунаротни ракетотром у Мисра— Шарле — ја мокар од зној. А?“

„Ужасна врућина“, рече Јура.

„А где летимо?“ упита човек у белом оделу.

„Треба да стигнем на Сатурн.“

„Охо!“ рече човек. „Тако млат, а фећ на Сатурн! Значи — ми ћемо сретати и сретати!“

Лупи Јуру по рамену, и тада примети полицијска кола. „Мећунаротна полисија“, рече свечано. „Они мора, имају све почасти.“

Важно климну Јури главом и крете даље. Кад је стигао до полицијских кола, он се пренуо, заузео свечани став и принео десни кажипрст глави. Плави шлемови су се тргли иза сна и поново заузели непокретан положај.

Јура уздахну и лагано крете ка хотелу. Требало је негде пронаћи начелника ракетодрома. Успут никога није срео, и није имао кога да пита. Разуме се, могао је да пита и полицајце, али Јура није хтео да им се обраћа. Није му се допадало што седе тако непокретно. Јура је узгред зажалио што није упитао човека у белом оделу, али се онда сетио да је љубазна дежурна сигурно морала све да зна о Мирза-Чарлеу. Он се чак зауставио за један тренутак, али је онда ипак кренуо даље. На крају крајева, нема смисла одузимати људима толико времена. Ништа, сазнаћу већ некако, помислио је и кренуо даље.

Ишао је по ивици јарка, трудећи се да не иде по сунцу, поред јарко обојених аутомата са сода-водом и соковима, поред празних клупа и столица за лежање, крај белих кућица које су се криле у сенци багрема, крај великих бетонских плоча на којима су били смештени празни атомокари. На једној од тих плоча није било сунцобрана и од блештавих, исполираних кровова машина дизала се јара. Било је жалосно посматрати та кола, која су ту, на сунцу, стајала, сигурно, неколико часова. Прошао је крај огромних реклама које су на три језика обећавале здравље Херкулеса онима који пију витаминизовано козје млеко Голден Хорих, крај неких чудноватих, измучених људи који су спавали у трави ставивши под главу завежљаје, руксаке и коферчиће, крај кола-чистачица која су стајала на ивици пута, крај поцрнеле деце, која су се пљускала водом из јарка. Неколико пута су га престизали празни аутобуси. Прошао је испод плаката који се раширио преко целог пута: МИРЗА-ЧАРЛЕ ПОЗДРАВЉА ДИСЦИПЛИНОВАНЕ ВОЗАЧЕ. То је било написано на енглеском.

Прошао је поред кућице саобраћајца на углу, скренуо надесно и изишао на Булевар пријатељства — главну улицу Мирза-Чарлеа.

Булевар је већ био пуст. Радње, биоскопи, барови, кафеи — све је било затворено. Сијеста — помислио је Јура. На булевару је била ужасна, неиздржљива врућина. Јура се зауставио крај аутомата и испио чашу топлог сока од поморанџе.

Подигавши обрве, пришао је другом аутомату и попио чашу одвратно топле сода-воде. Да, помисли. Сијеста. Било би најбоље кад би човек могао да се завуче у фрижидер…

Сунце је пржило — бело, као обавијено маглом. Сенки није било. На крају булевара, у измаглици, видела се громада хотела. Јура крете ка њему, осећајући кроз ђонове ципела усијани асфалт. Испрва је корачао брзо, али тај темпо није могао да издржи — од врућине је изгубио дах, зној му је липтао по лицу.

Дугачка, широка лимузина се заустави крај тротоара. Шофер са огромним, тамним наочарима отвори врата и обрати се Јури:

„Слушај, пријатељу, где се овде налази хотел?“

„Тамо, напред, на крају булевара“, рече Јура. Шофер га погледа, задовољно климну главом и упита:

„Да нећеш и ти тамо?“

„Тамо“, с уздахом одговори Јура.

„Седи“, рече шофер.

Јура радосно уђе у кола.

„Одмах се види да си овде странац, као и ја“, рече шофер. Кола је возио јако споро. „Сви месни становници седе у хладовини. Упозоравали су ме да овде треба стићи предвече, али такав сам ти човек — не волим да чекам. А није требало да журим. Ово је неко заспало царство.“

У колима је ваздух био чист, прохладан.

„А по моме мишљењу“, рече Јура, „ово је интересантан градић. Никад раније нисам био у међународним градовима. Овде је све интересантно испреплетано и измешано. Кара-Куми и међународна полиција. Да ли сте их видели са плавим шлемовима на глави?“

„Видео сам“, намргођено је рекао шофер. „Тамо их, на путу, има колико хоћеш…“

показао је главом некуд иза себе, „најмање тридесетак. Камиони су се сударили.“

„Како то «сударили»?“ зачуди се Јура. „Какви камиони? Аутомати?“

„Ма не, какви аутомати“, прогунђа шофер. „Они… Варјашки гости. Добили су своје… Битанге пијане.“ Зауставио је кола испред хотела и рекао:

„Стигли смо. Ја ћу скренути првом улицом десно. Јура изиђе из кола.“

„Велико хвала.“

„Нема на чему“, рече шофер. „До виђења.“

Јура уђе у хол и приђе рецепцији. Службеница на рецепцијл је управо разговарала телефоном и Јура, пошто седе у фотељу, поче да разгледа слике по зидовима. И овде је све било измешано. Поред традиционалних медведа Шишкина налазила се велика слика покривена флуоресцентним бојама која баш ништа није приказивала.

Извесно време Јура је са тихом радошћу упоређивао те слике. То је било одиста забавно.

„Изволите, м»сје“, рече службеница стављајући руке на сто.

Јура се насмеја.

„Ја, видите, нисам м’сје“, рече он. „Ја сам обичан совјетски друг.“

Жена се такође насмеја.

„Да будем отворена, тако сам и мислииа. Али, нисам хтела да ризикујем. Често нам долазе странци, који се вређају кад их ословљавамо са «друже».“

„Чудаци“, рече Јура.

„Одиста“, сложи се службеница. „Чиме могу да вам помогнем, друже?“

„Знате“, рече Јура, „ја морам да дођем до начелника ракетодрома. Да ли можете нешто да ми посаветујете?“

„А шта да вам саветујем?“ зачуди се службеница. Дигла је слушалицу телефона и окренула број. „Ваља?“ упита она. „Ах, Зоја? Слушај, Зојечка, овде Круглова.

Када твој данас прима? Аха… Схватам… Не једноставно један младић… Да…

Но, добро, извини, хвала…“